Autor fotografije - Nebojša Nušić, 2016.
U Nušić Fondaciji, čiji je osnivač Nebojša Nušić, u Beogradu, sam u aprilu 2016. godine održao izložbu "Nesumnjivo lice", na kojoj sam prikazao 12 crnobelih fotografija. Na njima sam pokušao da dočaram tenziju koja vlada kod onih koji mogu biti sumnjičavi ili biti predmet sumnjičenja, a sve sa dozom humora, polazeći od čuvene komedije Branislava Nušića.
Uvodnik za katalog sam sam osmislio u vidu priče:
Jednoga dana jedan pošten čovek, koji je bio optužen da je sumnjivo lice, a potom oslobođen svih optužbi, počeo je da sumnja u sebe. Ništa nije slučajno pa ni to što je ovaj primerni građanin igrom slučaja došao na udar sumnje svog sopstvenog naroda, svojih rođaka i najbližih prijatelja.
U svemu lošem ima i nečeg dobrog. Kada se sve za njega povoljno završilo, on je shvatio da se sudbina poigrala sa njim i da se sve to dogodilo samo zato što je on sam verovao ljudima, što nikada nije sumnjao. Prihvatao je ono što mu se nudi zdravo za gotovo. Sada kada su njega optužili da je sumnjivo lice, pomislio je, pa sumnja je dozvoljena, ona nije greh, od sada ću i ja sumnjati u sve i svakoga.
Tog časa, kada je sudija pročitao presudu i kada su ga pustili na svetlost dana, vetar kao da je sa njega oduvao teško odelo vere i on je punim plućima udahnuo svež vazduh slobode.
Sumnjati, sumnjati, sumnjati, na šta i u šta sumnjati? U početku mu je bilo teško da počne da sumnja. Voleo je svoje najbliže, voleo prijatelje sa kojima se družio još od detinjstva, voleo je narod u kome je odrastao. Ne želeći nikoga da povredi i da u njega kojim slučajem lažno posumnja, on je shvatio da mora krenuti od sebe. Posumnjaće prvo u sebe, jer ne može biti slučajno što su drugi sumnjali u njega toliko da su ga optužili da je sumnjivo lice. Iako je bio oslobođen, mora da tu, ipak, ima nečega. Pokušao je da se vraća unazad ka samome sebi, da se preispituje. Šta je to bilo u njemu što je u drugima izazvalo sumnju. A onda mu se odjednom sve razdanilo. Pa da, to je to.
Video je sebe kao nekoga ko se uopšte ne uklapa u društvo. Prvo, mislio je svojom glavom. Osećao se snažnim toliko da je drugima mogao davati deo sebe toliko da ne izgubi ni delić svoje snage. Nikoga nije kudio već samo hvalio. Ljude je smatrao dobrim, valjda polazeći od sebe. Na tuđe mane gledao je kao na nešto privremeno i prolazno. Voleo je svima da pomaže. Najviše je voleo da druge podstiče da i oni stvaraju. Nije im nikada lovio greške, već samo vrline. Nije pušio, nije pio, nije se kockao, nije varao ženu, nije krao, nije lagao, nije…nije…nije. Pa da - nije se uklapao u društvo. Bio je u tom svom osnovnom stavu i ponašanju različit i normalno je da takav čovek vremenom postane sumnjiv.
Kada je jedanput osetio slobodu da sumnja i u sebe samog, nije mu bilo teško da počne da sumnja u sve. Tamo gde počinje sumnja tu nastaje znanje. Ali što je više kopao po sebi, sumnjajući u svaki delić sopstvenog bića, on u jednom času shvati da je otišao suviše daleko, da je počeo da se vraća sebi, svojim korenima, pa i dalje, došavši do svog tvorca. Kad ga je spoznao nije mogao verovati samome sebi.
