U Galeriji Atrijuma Biblioteke Grada Beograda, u utorak, 20. decembra 2022.g. otvorena je izložba fotografija Andrijane Pajović pod nazivom "Slike straha moderne virdžine", koja će trajati do 5. januara 2023. godine.
Za izložbu sam saznao preko sajta Biblioteke Grada Beograda i odmah se zainteresovao, jer me je privukao naziv izložbe. Naziv Virdžinija kao i Virdžina, potiče od reči devica, a većina ga veže za istoimeni film "Virdžina" koga je 1991.g. režirao Srđan Karanović.
Vikipedija objašnjava termin virdžina na sledeći način: "Virdžina je kulturni fenomen jedinstven u svetu, običaj vezan isključivo za oblasti severne Crne Gore, Kosova, Metohije i severne Albanije. Prema ovom običaju, u porodicama koje su ostale bez „muške glave” jedno žensko dete, na zahtev roditelja ili šire zajednice, preuzima ulogu muškarca, zavetujući se na celibat." Andirjana Pajović je svoj koncept razvijala prema ovom fenomenu, koji je u Crnoj Gori, odakle potiče, još uvek prisutan.
Autorka, koja je vrlo aktivna u oblasti proširenih medija, je izložbu koncipirala u skladu sa načelima proširenih medija tako što je pored svih fotografija izložila i tekstove sa citatima crnogorskih pesnika i prozaista na temu žene, pritom projektujući izložene fotografije u filmskom tempu uz zvučnu pratnju starijih, iskusnih žena koje govore o ulozi i značaju žena.
Andrijana Pajović je u samom naslovu ceo odnos prema ovoj pojavi izrazila jednom rečju koja govori sve - a to je strah (a širi pojam je zapravo stres). Pritom je ulogu zamišljene virdžine preuzela na sebe, snimajući se maskirana u muškarca, sa brkovima, bradom i zulufima, uspevajući tako da svoje inače veoma ženstveno lice preobrazi u biće nezahvalne sudbine.
Tako sebe snima u različitim situacijama uobičajenog života u velikom gradu, gde niko ne primećuje njenu tajnu. Tim fotografijama, u drugom delu, suprostavlja intimne fotografije devojke bez maske i odeće koje prikazuju stanje očajanja u vidu krika na javi (krupni plan i detalj otvorenih usta) i u snu (zatvorenih očiju zaronjene u kadi punoj vode), na kojima strah uplašene žene dostiže svoj vrhunac.
Na kraju priče koju priča svojim fotografijama autorka se šminka kao žena, podiže svoju bujnu riđu kosu, oblači kratki crni kombinezon i jednu crnu mrežastu čarapu sa istaknutom čipkastom podvezicom, zauzimajući ispred čuvenog gradskog grafita Beti Ford (ispod koga je natpis "Moram i ja biti seksualna"), izazovnu pozu vamp žene. Time ona pobeđuje strah, prkosi životu i nametnutim vrednostima koje ženu tretiraju ili kao poročnu ili kao sveticu.
Izložbu prati veliki katalog u kome Sonja Jeremić, pisac uvodnika piše:
"Porazi koji suočavanje sa tuđim i sopstvenim iskustvom neprihvatanja ženstvenosti u sebi, uz društvena očekivanja njegove preterane i usiljene ekspresije mogu se završiti jednim neobuzdanim prkosom koji zapada u konvencionalno samo spolja, ali koji svesno nadgleda mehanizme koji ženu mogu da vode na uspešnom putu sputanosti i necelovitog života, kome odlučno treba reći - ne, ali preko prihvatanja svih njegovih osobenosti".
Na svaku izložbu nosim svoj fotoaparat pa volim da lovim scene u kojima dolazi do odnosa između izloženih dela i publike. Te slike same po sebi govore o tome koliko umetnost komunicira sa gledaocima.
Ovo umetničko delo vešto izmešta običnog posmatrača iz komforne pozicije te kod njega nužno izaziva unutrašnji dijalog. U meni se vodila rasprava o položaju prave žene danas. Njen položaj nije ugrožen nedostatkom ravnopravnosti i drugim društvenim pitanjima, nego jednim mnogo dubljim i poražavajućim stanjem, a to je da nema više pravih muškaraca. Izloženi pogubnom dejstvu televizije, tabloida i interneta u kojima sve naslovne stranice, nezaobilazne reklame, krase devojke i žene pune plastike, muškarci gube osećaj privlačnosti prema običnim ženama koje su svaka za sebe obdarene prirodnom lepotom. Što je još strašnije, muškarci izbegavaju fizički odnos, jer su žrtve virtualne stvarnosti i virtuelnih žena. U takvoj stvarnosti, danas su sve devojke zapravo virdžine. I to ne samo one neudate, nego i žene koje žive u braku. To je poruka koju izvlačim iz ove izložbe. Virdžine su prave žene, a ne kombinacija živog mesa i plastike koja neodoljivo podseća na probu robotizovanja ljudi. Te žene, koje nas okružuju, koje kao ljudi rađamo, sada žive u svetu u kome nema pravih muškaraca, te u nedostatku muškosti koja je neophodna za normalno funkcionisanje društva, sada one preuzimaju ulogu oficira, milicionara, boksera, fudbalera, a što ne reći i ulogu ženskih (gle apsurda) pater familiasa.
Izgleda da će se u dogledno vreme čovečanstvo vratiti na prvobitnu zajednicu u kojoj je vladao matrijarhat. Kada čovek malo bolje razmisli, država i druge zajednice i organizacije su samo pojavni oblik koji ne predstavlja pravi odraz stvarnosti, u kojoj žena sve vreme igra najvažniju ulogu, jer je ona ta koja rađa i stvara i predsednike i vojnike, inženjere i umetnike, naučnike i genijalce, grešnike i svece. Zapravo, na ženi leži ceo ovaj svet.
Izložba Andrijane Pajović je preko fenomena virdžine uspela da pokrene sva ova pitanja, te je time pogodila svoj cilj.
Andrijana Pajović radi na Akademiji umetnosti u Beogradu kao docent na Katedri za fotografiju i kameru. Doktorantkinja je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.