Božidar Vitas, KO JE STARIJI, Maleševo kraj Golupca, 1960.
Pre nekoliko godina sam došao na ideju da pišem o fotografima na srpskoj fotografskoj sceni o samo jednoj temi - o najdražoj fotografiji koju su snimili u svom životu.
Kada sam tako nešto pitao Božidara Vitasa (82), kolegu fotografa koji se bavi fotografijom i živi za nju više od 65 godina, koja mu je fotografija, koju je on sam snimio, najdraža u životu, on nije nimalo "filozofirao", već mi je odmah dao odgovor.
- Najomiljenija mi je jedna fotografija posle koje sam i krenuo da se bavim stvaralačkom fotografijom. Reč je o portretu moje majke pod nazivom "Ko je stariji", koji sam snimio 1960. godine. Posle te fotografije mnogi značajni fotografi onoga doba su počeli da me savetuju da se ozbiljnije posvetim umetničkoj fotografiji. Fotografija je nastala sponatano, majka nije ni znala da je fotografišem. Nastala je u vreme pečenja rakije u selu Maleševu kraj Golupca. Mnoge moje fotografije koje svedoče o životu na selu nastale su u ovom selu jer od 1953. godine pa sve do danas odlazim u to selo i taj kraj.
Dok sam slušao šta govori Boža Vitas, nisam spuštao pogled sa fotografije "Ko je stariji", portreta njegove majke, sačinjenog pre 62 godine, pokušavajući da u njoj pronađem privlačnu silu koja autora nakon šest decenija bavljenja fotografijom, i posle više hiljada snimljenih i izlaganih slika, vuče da se na nju opet sa setom vraća. Pa reč je o majci, koje više nema, reč je o bunaru sa namotanim užetom i kofom, gde svaki namotaj kao da broji godine života koje prolaze, dok lanac simboluzuje nerasikidivu vezu sa prošlošću. Ovu crno-belu fotografiju odlikuje grafizam u kome se na donje horizontale nadovezuju vertikale, u kojima preovlađuje lik uspravne žene (majke) sede kose zagledane u budućnost. Ritam polja, tekstura, linija i oblika, govori o vremenu koje večno teče. Pitanje "ko je stariji?", majka ili svet oko nje, samo se nameće, ali i odgovor, da nema kraja. To je fotografija o bezvremenu, o večnosti, u kojoj ljubav prema majci nikada ne umire.
BOŽIDAR VITAS pored portreta svoje majke (foto: dm babović)
Božidar Vitas je fotograf i pisac koji na mlade prenosi svoje bogato iskustvo. Mnogim fotografima, slikarima, piscima i muzičarima je pomogao da pokažu javnosti svoje radove, dajući time neporcenjiv doprinos srpskoj kulturi.
Božidar Vitas je 2021. godine objavio novu knjigu pod naslovom "Priče iz beležnice", za koju sam pisao uvodnik u kome se može više saznati o ovom plodnom autoru.
PRIČE IZ BELEŽNICE BOŽIDARA VITASA
Božidar Vitas je srpski fotograf i pripovedač koji više od šest decenija svojim radovima obogaćuje srpsku kulturu. U najnovijoj knjizi pod naslovom "Priče iz beležnica", autor objavljuje pripovetke i fotografije koje su svojevrsno svođenje njegogovog životnog računa. I kada piše olovkom i kada snima fotoaparatom, što je činio najveći deo svog života, Božidar Vitas stvara dela koja šire vidike i raduju dušu. Predmet njegovog beleženja je običan, svakodnevni život ljudi koji se bave raznim zanimanjima i neguju zanimljive običaje.
Autor će više puta naglasiti ono što mnogi fotografi sve vreme govore, da želi da sačuva dragocene trenutke od zaborava. Moramo priznati da bez takvih ljudi istorija ne bi bila zabeležena. Iako u svojoj bogatoj arhivi ima pisanog i snimljenog materijala koji prikazuje i dobro i loše i lepo i ružno, on se opredeljuje za publikovanje pozitivnih vrednosti, od kojih je i sam satkan.
Vitasova knjiga sa svim njenim akterima, je zapravo autorov odraz u ogledalu u kome dominiraju njegova urođena dobrota, dostojanstvo i ljubav prema životu. Od njega nećete čuti kritiku radi kritike, već afirmaciju koja će drugima predstavljati podstrek za život. Cela knjiga prožeta je pozitivnim primerima ljudskog delovanja, ali i blagom dozom humora koji je melem za dušu. Vitasa posebno nadahnjuje svakodnevni život pravoslavlja u kome duhovne vođe prikazuje kao obične ljude posvećene veri. I slikom i reči Božidar Vitas čuva srpski jezik i pismo, te reč fotografija, gde god može, zamenjuje srpskom rečju svetlopisanje.
Pripovetke i fotografije pisane su i slikane u dugom vremenskom periodu, ali su i one najstarije podjednako aktuelne kao i poslednje vezane za takozvanu samoizolaciju u vreme pandemije korona virusa tokom marta, aprila i maja 2020.g. Stil pisanja je slobodan, neopterećen bilo kakvim uticajima. Vitas i piše i slika spontano. Obe vrste priča deluju uverljivo. U njima nema ni trunke izveštačenosti ili iritirajućeg artizma.
Redosled priča i fotografija u zbirci nije obavezujući. Svejedno je odakle čitalac počne sa čitanjem knjige, s početka iz sredine ili sa kraja. Bilo odakle da krene, biće lako uhvaćen u čaroliju trenutka i zaronjen u zbivanje. Isto važi i za fotografije. Lepota nije samo u oku posmatrača već i u oku čitaoca, te će u knjizi svako pronaći nešto za sebe što mu budi uspomene iz sopstvenog života. Nezaobilazna tema Vitasovog pisanja i slikanja je železnica, na kojoj je radio celog radnog veka i odakle je otišao u penziju. Ako ne likovi železničara, onda će slike pruge u čoveku buditi želju za putovanjima.
Sam Vitas će reći "Putovao sam, putujem i putovaću..." Ove reči su zapravo i moto knjige. Kretanje, kretanje i samo kretanje. To je suština života. Autor kao da kaže živeo sam, živim i živeću. Tako se ova knjiga i doživljava. I opisani likovi, i razgovori sa njima, i slike ljudi i galebova i arhitekture, doživljavaju se kao stanice na koje je neumorni putnik kroz vreme i život za trenutak stao ili na njih sleteo da bi ih zabaležio kako bi ih otrgao od zaborava. Pisac me podseća na baštovana koji se sa lakoćom šeta širokom alejom i bira mirisno cveće koje znalački reže tako da ono u vazi kasnije pušta korenje koje će, kada se biljka ponovo zasadi, rađati još bujnije cvetove. Pisac nam sve vreme ukazuje na prave vrednosti života, koje moderno doba melje i mrvi, ali koje će uprkos svemu, a naročito zahvaljujući ljudima kao što je sam autor, još dugo opstati.
U ovom "svođenju računa", koje računamo nije konačno, stoji da je pisac knjige imao stotridesetisedam izložbi fotogafija širom Srbije, osam u Frankfurtu na Majni, tri u Vindzoru (Kanada), dve u Solunu i Doboju, po jednu izložbu u japanskom gradu Tađimiju, u austarlijskom Pertu, Trebinju, Višegradu, i Travniku. Učestvovao je na dvestadevedesetišest kolektivnih izložbi i likovnih manifestacija u zemlji i inostranstvu, kao i na šezdesetipet kolonija likovnih umetnika. Na svim tim izložbama javnost je mogla da se upozna sa više od četiri hiljade različitih fotografija i oko hiljadu i trista različitih dijapozitiva u boji. U muzejskim, galerijskim i privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu, ima više od petsto radova. I pored toga, za Božidara Vitasa je najdraža fotografija "Moja majka Ružica Vitas" snimljena 1960. godine u selu Maleševo blizu Golupca. Od nje je sve počelo, kada su mu iskusniji fotografiji rekli da ima smisla za umetničku fotografiju, i oko nje se praktično sve vrti.
Iz knjige Božidarevih beleški kulja ljubav prema majci Ružici i majci domovini Srbiji. Kulja nepresušna ljubav prema porodici, ljubav puna poštovanja. Ljubav je to prema čoveku u nama, onom presudnom biću koje će opstati uprkos činjenici da je život večita borba. Iako sam u devetoj deceniji života, Božidar Vitas nas podseća da smo svi zapravo deca u velikom vrtu koji se zove Planeta Zemlja, u kome se vrtimo u velikom krugu bez prestanka, svesni da iznad nas postoji nešto mnogo veće i moćnije što nam sve to pruža, te da nema kraja. Ne mora sve da bude rečeno da bi se razumelo i osetilo.
Kada su Petar i Ružica Vitas daleke 1939. godine davali ime tek rođenom sinu imali su na umu da je on za njih dar božiji koji će i za sve druge biti božji dar - Božidar. I zaista je tako i sa ovom knjigom kojom nas Božidar Vitas danas dariva.