Čovek vremenom povezuje stvari koje su mu se desile. Tako sam ja, evo posle sedam godina, od nastanka elektronskog izdanja knjige fotografija "U režiji života" i izložbe u Fotoklubu Beograd 2014. godine, povezao dve drage fotografije koje su na disku postavljene kao uvodne dve fotografije, jedna iza druge. Cela priča o tome da život sam režira, na kojoj sam temeljio tu svoju zbirku fotografija, sada se i ovde ispoljava u punom svetlu. Naime, shvatio sam da te dve fotografije nisu slučajno stvaljene da budu jedna iza druge, jer je taj redosled bio plod moje podvesti. Ovde ću pokušati da objasnim zašto i kako.
Pored fotografije mog oca Mihaila Babovića, koju sam snimio davne 1967. godine, veoma mi je draga i za mene značajna fotogafija Ćirila i Metodija, koju sam snimio za vreme provale oblaka u maju 2008. godine.
Spomenik Ćirila i Metodija, koji se nalazi u istoimenom parku kod Vukovog spomenika, postavljen 2006. godine, delo je makedonskog vajara Tome Serafimovskog.
Ćirilo i Metodije su dva brata, koja su poslata u slovenske zemlje da šire hrišćanstvo.
Zašto su mi oni posebno dragi? Oni su doneli pismenost. U fotografiji je, kao i u slikarstvu i književnosti, bitna pismenost. Ćirilo se zvao, zapravo, Konstantin. Ja sam rođen u Nišu u kome je rođen i rimski car Konstantin. Ćirila i Metodije je u slovenske zemlje poslao Vizantijski car Mihailo. Tako se zove moj otac.
Ćirilicu koju danas poznajemo zapravo je napravio njihov učenik Kliment Ohridski. Moj otac je nekoliko puta slikao Crkvu Svetog Klimenta na Ohridu.
Kada sam izdao komapkt disk "U režiji života", 2014. godine, imao sam pred sobom niz mogućnosti da ređam fotografije od prve do poslednje. Ja sam se odmah odlučio bez, nekog posebnog promišljanja, da mi prva fotografija bude fotografija oca, koji me je stvorio, a potom i ova fotografija Ćirila i Metodija, koji su zaslužni za pismenost mog naroda. Prilikom stvaranja zbirke "U režiji života", spontano i podsvesno su se kockice same sklopile.
Fotografiju sam nazvao OSLONAC. Zašto oslonac? Zato što svako mora da ima neki oslonac. Čovek je uvek sam, ali je njegov život potpun ako ima siguran oslonac u svojoj porodici, u svom narodu i društvu, u kulturi. A takođe, čovek mora da bude i drugima oslonac. Ova fotografija govori o tome.
Na slici vidimo primer - kako se braća oslanjaju jedan na drugoga. Kišne kapi koje dobuju po njima, ne mogu im ništa. Vreme im ne može ništa. Pozadina je mračna, crna kao vasiona, a svetle kišne kapi su zvezde koje putuju kroz vreme. Ćirilo i Metodije, oslonjeni jedan na drugoga, putuju kroz vekove.
Originalna fotografija nastala 18. maja 2008. godine
Fotografije nastale pre i posle fotografije OSLONAC, 18. maja 2008. godine
