Crnke © 2012 Dragan Babović
DRAGOLJUB CRNČEVIĆ CRNKE
16. marta 2024. godine u svojoj 67. godini života napustio nas je gitarista Dragoljub Crnčević Crnke, sa kojim me je davne 1978. godine upoznala manekenka Jasna Vukleš. Slušajući me na Modefestu Internacinal kako sviram klavir, došla je na ideju da nas spoji. Crnke je već tada imao svoju grupu "Dragoljubov taksi", te me je zamolio da mu nasnimim klavir na jednoj numeri koju je snimao u studiju koji se nalazio u ulici Ivana Milutinovića, danas ulici Kneginje Zorke. Od njega sam saznao da je godinama svirao u Italiji, da je svirao čak i na festivalu San Remo, te da je jedne godine proglašen za najboljeg američkog muzičara u Italiji, iako nikada pre toga nije bio u Americi. Govorio je savršen engleski sa američkim naglaskom uvek obučen u kaubojsko odelo u kome je nastupao na sceni i šetao Beogradom.
Iako mlađi od mene dve godine, delovao je mnogo zrelije, vladao muzičkim žanrom koji je spajao kantri i bluz muziku. Uvek ozbiljan kada je sviranje bilo u pitanju, voleo je da se šali gledajući na život sa vedrije strane. Nije voleo drugima da nameće svoj autoritet, koji je nesporno imao, a nije bio ni sklon tuđem uticaju. Znao je tačno šta i kako radi, a u muzici se predstavljao pre svega kao kantautor, koji je pisao i muziku i tekst i koji je te pesme izvodio sam ili sa orkestrom. Po tome će i ostati zapamćen.
Sećam se da smo 1979. godinu dočekali zajedno kod Mihaila Vukićevića Di Bordonea. Crnke je poneo svoju gitaru. Pre nego što smo ušli rekao mi je - "Slušaj Baki, naša publika nije sklona slušanju muzike. Ona hoće da učestvuje. Ako ne znaš jednu stvar koja joj padne na pamet, onda ti veze nemaš sa sviranjem". U ono vreme se glavni deo ekipe skupljao u kuhinji gde je stajalo jelo, pa smo se i mi tu stacionirali, a Crnke je svirao do iza ponoći.
Negde oko četiri sata me je zamolio da ga vozim na železničku stanicu jer u pola šest kreće vozom za Trst. Ispratio sam ga tog prvog januara. Peron je bio potpuno prazan, a Crnke u svom crnom kaubojskom odelu i dugačkom kožnom mantilu koji me je podsetio na jahače iz filma "Bilo jednom na divljem zapadu" bio je jedini putnik koji se ukrcao u voz. Kada je ušao u kupe i skinuo gitaru sa leđa, otvorio je prozor da se pozdravimo. Pitao sam ga, zar zaista mora da ide u Italiju i to prvog januara? On mi je tada rekao: "Slušaj Baki, ne znam da li moram. Saznaću to kad budem stigao tamo. Ono što budem zatekao reći će mi da li da se vratim ili da ostanem". Reč je bila o devojci koju je tamo ostavio a ona mu je javila da ide na skijanje, što nije bio dogovor, te je rešio da tu dilemu što pre razreši. Te reči su mi se duboko urezale u pamćenje.
Crnke © 2012 Dragan Babović
Kako sam ja u to vreme svirao u sastavu sa Draganom Markovićem Maretom i Mišom Vukićevićem, koji se sam od sebe raspao jer je svako od nas vukao na svoju stranu, jednoga dana sam upoznao Mareta sa Crnketom. Oni su se odmah pronašli u bluz muzici, te su osnovali "Point blank", koji je zahvaljujući sviračkim sposobnostima svih članova te organizatorskim i komunikacijskim sposobnostima Mareta postigli veliki uspeh kako u zemlji tako i u inostranstvu, pa su to krunisali i prvom pločom.
Dok smo svirali Mare, Miša i ja, dali smo sami sebi šaljiva imena, pa je Dragan Marković dobio ime Mare di Luna, Miša, Mikele di Bordone, a ja Đađa (Gaga) Sabadini. Retko ko zna da je Maretov puni nadimak Mare di Luna da Costa silva Pueblo...
Kako su i Crnke i Mare rođeni da budu vođe, prirodno je da nisu mogli dugo da budu zajedno, jer svaki orkestar voli da trpi samo jednu komandu i usmerenje. Pošto je svako otišao na svoju stranu, Mare je posle "Bluz kvinteta" osnovao grupu "Di Luna bluz bend". Iako su u ondašnjoj Jugoslaviji i pre Mareta i Crnketa mnogi bendovi svirali i bluz, niko se nije specijalizovao samo za tu vrstu muzike, niti sebe proglasio bluz sastavom, tako da je Mare najzaslužniji za takvo opredeljenje i profilisanje benda kao orkestra koji svira isključivo bluz muziku. Posle toga su bluz bendovi počeli da niču kao pečurke posle kiše.
Kako se više nisam družio sa Crnketom, viđali bi se na po nekom od mnogobrojnih bluz koncerata. Tako sam ga poslednji put fotografisao u Božidarcu, na humanitarnom koncertu posvećenom lečenju Milana Ćurčića Ćureta selektora bluz i džez festivala u Bačkoj Palanci, daleke 2012. godine.
Crnke © 2012 Dragan Babović
Crnke je 2015. godine realizovao svoju dugogodišnju ideju da na jedno mesto skupi veliki broj srpskih gitarista, koji će održati zajednički koncert. PGP je snimio ploču Dr. Project Point Blank – Gitarologija: Povratak korenima, o kome Petar Kostić na sajtu Balkanrok piše:
"Jer, na Gitarologiji se kao gosti na gitari pojavljuju Rambo Amadeus, Dragan Jovanović Krle (Generacija 5), Nenad Zlatanović (Texas Flood), Josip Boček, Vidoja Božinović Džindžer (Riblja Čorba), Nebojša Antonijević Anton (Partibrejkers), Vedran Božić, Dragan Marković (Di Luna Blues Band), Dušan-Duda Bezuha (Zona B), Vlatko Stefanovski, Goran Stojković Goksi (Di Luna Blues Band), Saša Ranđelović Ranđa (Neverne Bebe), Vladan Stanošević (Raw Hide) i Vladan Jovković (Orthodox Celts), a kao gosti na vokalima Sky Wikluh, Momčilo Bajagić Bajaga (Bajaga i Instruktori), Jovan Savić Lole, Dejan Cukić, Nenad-Neša Milosavljević (Galija), Oliver Nektarijević (Kanda, Kodža i Nebojša), Nikola Vranjković, Zoran Kostić Cane (Partibrejkers), Vladimir Janković Džet, Dejan Najdanović Najda (Smak), Zvonimir Đukić Đule (Van Gogh) i Bora Đorđević (Riblja Čorba); Dragi Jelić (YU Grupa) i Dado Topić pojavljuju se u ulozi i gitariste i pevača. Na 15 pesama prvog diska gostuju gitaristi, a peva vođa grupe Dragoljub Crnčević Crnke, a 15 pesama drugog diska zapravo predstavljaju te iste matrice sa gostima-pevačima. Na taj način je došlo do nekih izuzetno zanimljivih spojeva: tako u pesmi „Moj put“ gitaru svira Rambo Amadeus a peva Dragi Jelić, u pesmi „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ gitaru svira Dragi Jelić, a peva Momčilo Bajagić, u pesmi „Tu negde živi ona“ gitaru svira Vidoja Božinović a peva Dado Topić, u pesmi „Prijatelj“ gitaru svira Nebojša Antonijevć a peva Nenad Milosavljević; potonji spoj je svakako najzanimljiviji i predstavlja nešto teško zamislivo van okvira Gitarologije. Jasno je da je sama realizacija ovog albuma ogroman uspeh i dovoljan razlog da članovima Point Blanka skinemo kapu; svakako ne i jedini".
Ovaj koncert koji ima istorijsku vrednost, RTS je objavio i na jutjubu u dva dela.
Crnke je bio svestran autor, talentovan za mnoge stvari, pisao je pesme, svirao, komponovao, pevao, slikao. Sada kada je otišao na večni počinak, odgovor na pitanje da li mora da ide, koji mi je dao onog ledenog jutra na Beogradskoj železničkoj stanici (koje sada više nema), će mi davati večitu nadu: "Slušaj Baki, ne znam da li moram. Saznaću to kad budem stigao tamo. Ono što budem zatekao reći će mi da li da se vratim ili da ostanem".
Crnke - Vedri pogled u večnost © 2012 Dragan Babović