Baveći se fotografijom, upoznao sam ljude koji su na mene ostavili snažan utisak i u velikoj meri uticali i na moj rad, a jedan od njih je Ljubinko Kožul, celim bićem pre svega umetnik, a potom i umetnički fotograf. Imao sam čast da ga lično upoznam na njegovoj retrospektivnoj izložbi u Galeriji Radio Televizije Beograd, 2013. godine, na koju sam išao sa Aleksom Trbovićem.
Nikad nisam upoznao skromnijeg čoveka, koji u sebi krije veće bogatstvo - raskošan talenat za umetničku fotografiju i likovno izražavanje. Prisustvujući ovoj veličanstvenoj izložbi na kojoj su njegovi radovi ispunili sve zidove od poda do plafona, uključujući i veliki broj panoa i na kraju jedan veliki koncertni klavir u središtu tog prostora, nisam mogao a da se ne prisetim one čuvene Pikasove misli - Dajte mi muzej i ja ću ga ispuniti svojim slikama - (Donnez-moi un musée et je le remplirai). Ljubinko Kožul ne priča mnogo, ne voli da se hvali, on deluje svojim delima čija je vrednost velika, a koja u našim uslovima, nema dovoljno prostora da se iskaže.
Sa Ljubinkom je svako druženje ispunjeno razgovorima o stvaranju, o novim idejama koje treba realizovati kroz izložbu ili knjigu. Ovaj moj sajt je posvećen slici, fotografiji i reči, a opus Ljubinka Kožula je živi primer prožimanja slikarstva i fotografije, najbolje izražen kod njegovih unikatnih ručno rađenih fotografija na kojima je intervenisao svojom rukom i rukom vremena.
O njemu su pisali mnogi pisci, umetnici i teoretičari umetnosti, a među njima bih istakao Milanku Todić i Stanka Crnobrnju, koji su obdareni darom da na najbolji način izraze suštinu Kožulovih dela.
"Ogromna energija, i znatiželja, koji su prisutni kod svih, pravih, stvaralaca poveli su i Kožula u svet umetnosti i kreativnog eksperimenta. I doveli su ga do sadašnje etape u kojoj on, na sebi svojstven način, pomera uobičajene pojmove o tome gde prestaje slikarstvo a počinje fotografska umetnost i, još interesantnije, gde prestaje umetnička fotografija a počinje slikarstvo", kaže Crnobrnja.
Malo fotografa se može pohvaliti činjenicom da su slikari koristili njihova dela kao predložak za svoja dela. Tako je slikar Mića Popović portret reditelja Đorđa Kadijevića radio upravo po portretu koji je snimio Ljubinko Kožul, o čemu piše i Milanka Todić. Upravo taj foto portret krasi naslovnu stranicu Kadijevićeve knjige "Više od istine", ali je izdavač pogrešno, umesto Ljubinka Kožula, naveo da je na njoj slika koju je uradio Mića Popović.
Likove mnogih poznatih umetnika i lica sa malog ekrana pamtimo uprvo po portretima koja su delo Ljubinka Kožula, a takvi su potreti Duška Radovića, Dragana Babića, Miće Orlovića, Dušanke Kalanj i mnogih drugih, koji su objavljivani u knjigama i časopisima, a njihov manji deo objavljen u knjizi TV lica iz 1989.g.
U poslednjih par godina Ljubinko predano radi na potpuno novoj seriji fotografija, za koje je nadahnuće našao u svojoj rodnoj Riđici (selu u blizini Sombora), gde u starim dudovima bukvalno snima "duhove vremena". Nadam se da će neko naći interes da ovim remek delima, koje sam imao priliku da vidim, pruži priliku da budu izložena i objavljena u novoj knjizi ovog plodnog autora. Da neka druga zemlja ima ovakvog autora, osnovala bi posebnu galeriju samo za njegova dela.
