Prolazivši ponovo kroz tekstove koje sam na sajtu Foto Saveza Srbije objavljivao u vidu prikaza izložbi beogradskih umetnika, naišao sam nekoliko puta na tekst o našem najčuvenijem fotografu Tomislavu Peterneku, autoru na koga su se ugledale mlađe generacije domaćih fotografa i čiji se uticaj oseća i danas. Pročitavši ponovo prikaz ove izložbe koja je bila održana u Grafičkom kolektivu u centru Beograda, osetih se kao da sam ponovo tamo. Iako će mnogi autori danas reći da su izložbe fotografija zamrle, da se u gradu ništa ne dešava, ova izložba pokazala je koliko pravi autor ima publike i koliko je u stanju da oživi, naizgled, uspavanu scenu. Sa žaljenjem sam u publici, na fotografijama koje sam snimio, video mnoge ljude kojih više nema, kao što su Puriša Đorđević, Zoran Simjanović i Duško Čarnić. Izložba koju je priredio Tomislav Peternek je još uvek živa i zato ovde prenosim tekst o njoj u celosti.
ODA ŽIVOTU KAO ODA ŽENI
Ni manje galerije, ni veće izložbe. Ni skromnijeg naziva, ni većeg ugleda. Ni manjeg prostora, ni više posetilaca. Većina čeka ispred Galerije Grafički kolektiv na Obilićevom vencu da bi ušla i pogledala 18 izloženih fotografija većeg formata. To je ukratko prvi utisak koji sam stekao večeras na otvaranju izložbe fotografija Tomislava Peterneka pod nazivom ODA ŽIVOTU. Prolazim kroz gužvu pored Dušana Milovanovića, Mladomira Puriše Đorđevića, Zorana Simjanovića, Branimira Karanovića, Danila Cvetanovića, Marija Bralića, Slobodana Vukadinovića, Ivane Tomanović, Branislava Brkića, Zorana Đorđevića, Duška Čarnića, Dragiše Radulovića, Dragana Pavlovića, Alekse Stojkovića, Zdravka Simijonovića, Aleksandra Kelića, Milana Radulovića, Božidara Vitasa, Mitra Trninića, Mikija Veličkovića, Dragana Tanasijevića, Želimira Gvojića El Gvojosa, Milovana Ulićevića, Eda Igliča, Violete i Zorana Milutinovića, Nebojše Babića i mnogih drugih poznatih imena i mladih kolega fotografa željnih da se napiju vode sa pravih izvora. Čekam u redu da mi se naš najpoznatiji fotograf koji je počeo da se bavi fotografijom 1954. godine, kada sam ja rođen, a meni je već šezdeseta, potpiše na naslovnoj strani kataloga. Za šezdeset godina, evo pedesete samostalne izložbe jednog od najvećih imena srpske i jugoslovenske fotografije.
Kada smo se sreli pre nekih desetak dana na izložbi Violete Milutinović u Galeriji Magacin, Toma me je pozvao da dođem 14. jula na njegovu izložbu, koja će, kako je rekao, biti za sve veliko iznenađenje. Odmah sam prebirao po glavi šta bi to moglo biti. Pa naravno, sigurno neka nova tema. Ali koja? Jedva sam čekao taj dan, ali sam već na sajtu FSS kao i u jutarnjim novinama pročitao o čemu se radi i video fotografiju akta njegove lepe žene Magde. U intrevjuu datom dnevnom listu Toma je objasnio da je ovoga puta, iako se uvek zalagao za isključivo analognu fotografiju, radio u digitalnoj tehnici i da su neka dela nastala preklapanjem dve fotografije.
Kada sam video izložene fotografije u zaista ponosnoj veličini, osetio sam radost pred delima pravog majstora. Predamnom su se našla ubedljiva fotografska dela nabijena ljubavlju prema voljenoj ženi. Ono što se ukazalo je zaista bilo ugodno iznenađenje. Umetnik je delao slobodno u skladu sa samim sobom, svojim duhom koji ga nikada nije napuštao. Sve slike odišu slobodom izraza, širinom prostora i vremena. Zamah svetlosnom četkicom čoveka koji iskreno voli je širok. Kompoziciju kao da je izveo dirigent palicom koja odbrojava takt od četiri četvrtine krećući se odzgo na dole, levo desno pa opet gore. Između trouglastih zamaha kojima Toma oslikava veliko stenje, more, morske talase i penu, ili stoletna stabla maslina, kao nežna melodija vodilja provlači se žena, čije se nago telo utoliko vidi da bi se istakao pojam ženstvenosti, putenosti i nežnosti. Vrhunac je fotografija pod nazivom Zagreb 2013 u kojoj je u krupnom planu prikazan detalj blagih ženskih brežuljaka od stomaka i bokova koje u prvom planu diskretno sakriva zamućena dijagonala jedne butine. Ovaj pejzaž jednog dela ženskog tela tonski građen do perfekcije neodoljivo isijava kasno popodne pitomih brežuljaka pesmom opevane italijanske Toskane.
Oda je svečana pesma posvećena zaslužnim osobama, značajnim događajima i temama kao što su božanstvo, ljubav, domovina i sl. Oda se doživljava kao nešto svečano, ozbiljno i naglašeno. ODA ŽIVOTU Tomislava Peterneka je oda njegovoj ženi Magdi, ista ona koju su pevali jedan Salvador Dali svojoj Gali ili Pikaso svojoj Dori Mar. Vešto izbegavajući svaki nagoveštaj banalnosti ili vulgarnosti, on uzvišenu lepotu svoje žene ugrađuje u samo vreme, u večnost. Magda je pesnik i ova izložba je zapravo pesma jednog pesnika drugom pesniku. Pesma ženi je i oda moru, stenama, maslinama i nebu. To je Peternekov svet, njegov život. Sve ostalo bi za njega bio višak.
– Kada bi trebalo naći sažetu definiciju, možda čak reč za ukupni opus gospodina Tomislava neizbežno se nameće jedna od najlepših, najsveobuhvatnijih, često izgovarana, nešto ređe primenjivana, reč nad rečima – ljubav”, piše u uvodniku kataloga ove izložbe Dušan Milovanović, istoričar umetnosti.
– Bez čoveka nema fotografije. To je kredo novinarskog žanra koji sam uvek poštovao i po tome sam poznat. Uz to, želeo sam nešto kvalitetno da ostavim iza sebe. Jer, ako živite, a ništa niste uradili, onda bolje da niste ni živeli, rekao je Tomislav Peternek u razgovoru sa novinarom Politike M. Dimitrijević.
– Tomo, Magda, vičem da nadglasam žamor publike, okrenite se da vas uslikam. Toma i Magda se okreću i ja ih fotografišem. A u pozadini Tomina fotografija oplemenjenog maslinjaka koja baš neposredno priča njihovu ljubavnu priču utkanu u vreme.
Dragan Babović
Beograd, 14. jula, 2014.
