PROFESORI O ALEKSI

prof. dr Aleksandar Trbović, foto: Dragan Babović

Profesori Medicinskog fakulteta u Beogradu o Aleksi Trboviću

Povodom upokojenja Aleksandra Trbovića, majstora fotografije FSS, na Medicinskom fakultetu u Beogradu je održana komemoracija na kojoj su o njemu kao kolegi lekaru - redovnom profesoru Medicinskog fakulteta u Beogradu, naučniku i predavaču govorili dr Silvio De Luka, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, dr Jelena Nešović Ostojić, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i dr Jasna Todorović, vanredni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu.

 

dr Silvio De Luka, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu

Profesor Aleksandar Trbović, naš Aleksa, došao je kod nas na Institut 2003. godine. Spletom okolnosti primljen je za asistenta pripravnika. On, koji u tom trenutku ima doktorat sa jednog od najprestižnijih svetskih univerziteta, koji u tom trenutku ima već publikovan rad u časopisu Nature, i koji je već iskusan i vrstan istraživač, kreće od najniže akademske lestvice. Važno je reći i da je Aleksa rođen u Zagrebu, završio niže, srednje i visoko obrazovanje u Zagrebu, a potom nastavio usavršavanje u SAD, dok ga porodični razlozi nisu doveli u Beograd. Prema tome, on ovde, u Beogradu, nije bio na „svom terenu“, nije bio medju prijateljima iz mladosti ili sa studija.

Pojavio se tako nekako niotkuda, povučen i malo distanciran, donekle strog i sa jakim osećajem discipline, koju je očekivao i od drugih. Vreme je prolazilo, Aleksa je bio tu, sa nama, ali i dalje malo podvojen, kolegijalno ne baš uklopljen. Vrlo brzo, po njegovom dolasku, krenula je reforma nastave po Bolonjskom modelu i na jednom od sastanaka katedre, Aleksa, još uvek asistent pripravnik, izlazi sa ozbiljnim predlogom kako bi mogli da temeljno reformišemo nastavu iz patološke fiziologije i uskladimo je sa smernicama koje podrazumeva Bolonjska deklaracija. Predlogom smo bili iznenađeni, medjutim kad smo ga saslušali dobio je naše divljenje; potom smo počeli i sa primenom nastave i zadobio je naše poštovanje. Danas, 80% reformisane praktične i seminarske nastave predstavljaju predlozi našeg Alekse.

A onda smo polako počeli da vidimo i jednog drugog Aleksu. Ponavljam, nije ovde rođen, i nije ovde učio škole. Došao je sa 37 godina, da bi uskoro postalo jasno da je on u vrlo kratkom vremenu stupio u kontakt, upoznao i počeo da saradjuje sa mnogo relevatnih naučnika iz raznih oblasti medicine, biologije, genetike, stomatologije, farmakologije, etike, fizike... Jedan čitav svet značajnih istraživača i ljudi iz prirodnih nauka bio mu je dostupan; kretao se u njemu samouvereno i sa svešću o sopstvenim kapacitetima koje je taj svet prepoznao. I onda se zapitate ko je ovde distanciran i neuklopljen.....

Medjutim, ta saradnja nije ostala Aleksina ekskluzivnost. Počeo je da nas, svoje kolege, povezuje sa svojim kontaktima, obezbedjivao je učešće u projektima onima koji se nisu sami snašli ili organizovali. Dva puta je uskočio i obezbedio rad na doktorskim disertacijama mladjih kolega, kada je u ovim našim skromnim uslovima, „zapelo“ sa istraživanjima. Prepoznavao je ili tačnije „nanjušio“ potencijalne muke pojedinih istraživača i tada bi kao jedna lavina krenulo osmišljavanje naučnih projekata, razmišljanja s kim i gde bi mogli da se izvedu, koga bi sve trebalo uključiti, i potom rad, rad, temeljni rad, dok ne bi izašao sa idejom koja je toliko bila razrađena, da je svima bilo jasno da su dodatne diskusije ili pitanja potpuno nepotrebni. Jer Aleksa nikad nije donosio polovična ili neprostudirana rešenja. I tada vam jedino ostaje da prionete i pokušate da vas ta lavina ideja i obaveza ne zatrpa, jer istinu za volju nismo svi imali podjednake kapacitete za njegov neverovatni entuzijazam i predanost.

Privatne muke i problemi drugih saradnika i tehničkog osoblja nisu prolazili neopaženo. Nikada nametljiv, pomoć je nudio diskretno i delikatno. Privatno nije delio naširoko; vrlo šturo i pomalo, ali shvatamo da je bio osetljiv na tudje muke. Bio je kompleksno biće koje vas ne šarmira na prvi pogled, ali koga zavolite i prihvatite, jer ne možete da ostanete hladni na pažnju i brigu koju nenametljivo deli oko sebe.

Nedavno, dok je bio u bolnici u Americi, kontaktirali smo preko poruka. On nudi raznu pomoć, materijalnu, kontakte, pomoć ljudi koje zna, pošto je upoznat sa teškom bolešću i propratnim mukama moje majke. U trenutku kad sam ima problema teških i mračnih, kad u samoći bolničke sobe razmišlja o opcijama koje mu se nude, o budućnosti svoje dece, o sopstvenom vremenu koje je pred njim, on brine i nudi i pita i otvara mogućnosti i rešenja drugima, za koje pretpostavlja da su ugroženi i nemoćni.

Ako pokušamo da sagledamo Aleksu, bar onoliko koliko nam je dopustio da zavirimo u njegov svet, raskošni svet nauke i radoznalosti, kao i svet drugih, potpuno nemedicinskih interesovanja, teško je iz te kompleksne strukture ličnosti izdvojiti nešto što bi bila jedna, vrednosno upečatljiva karakteristika. Ali ja ću se usuditi – naš Aleksa je bio brižna i pažljiva osoba, ispod tog njegovog poludepresivnog izraza lica, videli smo jedno biće, toplo i drago, na koje možete da se oslonite, kome možete da se obratite za pomoć, koji je tu da vas sasluša, i pored koga to sigurno neće proći onako usputno. Tako da ma koliko se i dalje divimo njegovom znanju, radnoj etici i posvećenosti poslu, ta briga za drugog, za onog pored nas je ono što bi trebalo da prigrlimo, jer u suprotnom sve ovo izgovoreno postaje jalovo i prazno.

 

dr Jelena Nešović Ostojić, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu

Aleksa je došao na naš Institut kao već formiran naučnik. Njegovim dolaskom, na našoj Katedri otvoren je jedan novi prozor sa pogledom u jedan drugi svet koji je njemu bio dobro poznat, s obzirom da je dobar deo svog radnog veka proveo u Americi. Od početka se trudio da ono što je tamo naučio prenese ovde. U početku, trebalo je vremena da se mi naviknemo na Aleksu i da se Aleksa navikne na nas. Ali kako je vreme odmicalo, tako je postajalo jasno da je Aleksa neko ko uvek gleda napred, da su njegove ideje nastajale kao posledica dugog promišljanja i iskustva.

U profesionalnom radu ga nikad nije napuštao entuzijazam. Još 2005. godine, kada je fakultet prelazio na Bolonjski program organizacije nastave, aktivno je učestvovao u njegovom sprovođenju, vezano za naš predmet i predložio niz novih seminara koji su obrađivali za to vreme nove aktuelne teme. Na unapređenju nastave radio sve vreme svog boravka na Institutu, a to je punih dvadeset godina rada. Ostaće upamćena njegova predavanja, seminari i vežbe koje je vodio. Studenti nikad ne vole kada neko produžava predavanja, Aleksi se to često dešavalo, ali se studenti nikad nisu žalili. Jer Aleksu ste mogli da slušate satima, nevezeno da li je izlagao različite tematske jedinice iz patofiziologije ili je pričao o nekim sasvim običnim i svakodnevnim stvarima. Studenti su voleli da ga slušaju jer je retko ko, tako kao on, znao i umeo da poveže teorijsko i praktično znanje, da tako jednostavno približi studentima i najkompleksniju materiju. Sve što je studentima predavao, izgledalo je i zvučalo tako jasno, jer je koristio bezbroj primera iz okoline i svakodnevnog života koji su mu pomagali da objasni nešto što izgleda apstraktno i daleko. I nama kolegama bilo je interesantno da ga slušamo.

Pažljivo je sakupljao literaturu, iz Amerike bi se uvek vraćao sa najnovijim izdanjima raznih medicinskih udžbenika koje je nesebično delio sa drugim kolegama. Pratio je aktuelne teme iz oblasti medicine, posebno patofiziologije. Jedna od poslednjih stvari na kojima je radio bile su Master studije iz Dugovečnosti i zdravog starenja. Od njega je potekla ideja za osnivanje ovog Mastera u  čijoj je organizaciji sve vreme aktivno učestvovao zajedno sa drugim kolegama sa fiziologije i patofiziologije. Nakon dobijanja svih potrebnih dozvola, ovaj program je akreditovan i ove školske godine upisani su prvi polaznici ovog programa i on je počeo da se izvodi na našem fakultetu. Aleksa je na ovim Master studijama trebalo da vodi obavezni predmet Genetika starenja. U jednom od poslednjih razgovora koji smo vodili, iskoristio je da me uputi gde se nalazi literatura koju je prikupio za svoja predavanja u slučaju da bude sprečen da ih on lično drži.

Bio je veliki profesionalac, i u najtežim trenucima dok se borio sa svojom bolešću, sa istim entuzijazmom i kvalitetom izvodio je nastavu, koristeći vreme između terapija. Teško je poverovati da je moguće da neko ko se bori sa tako opakom bolešću, može istovremeno da se okrene na potpuno drugu stranu, uđe u amfiteatar ili seminarsku salu pred toliko studenata i sa istom onom harizmom koja ga je odlikovala sve ove godine, drži čas. Ali to je bio Aleksa, omiljen profesor, naučnik i još veći čovek. Posedovao je veliko znanje, ali se s njim nije razmetao, naprotiv bio je izuzetno skroman čovek, koji se često držao po strani, ali je uvek bio tu i spreman da pomogne kada je i kome to bilo potrebno. Ako on lično nije mogao da pomogne znao je da da savet i uputi kako da se problem reši.

Na žalost, nekada se desi da i tako veliki i dragi ljudi odu prerano bez bilo kakvog logičkog objašnjenja, ostavljajući nas u neverici da se pitamo. Kako? i Zašto? Aleksa jeste otišao, ali ostao je Aleksin ODRAZ u njegovoj porodici, njegovim prijateljima, kolegama, mnogobrojnim studentima, poznanicima, svima onima koji su imali privilegiju da budu deo njegovog sveta i koje je on svojim životom i radom inspirisao da gledaju napred, da cene i shvataju moć nauke, a u isto vreme budu principijelni, uljudni i dostojanstveni. Sve ono što je Aleksa bio.

Dragi Aleksa, hvala ti na vremenu koje si delio sa nama.

Neka je večna slava profesoru Aleksi Trboviću.

 

dr Jasna Todorović, vanredni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu

Pored davanja sebe nauci, kao što smo čuli, Aleksa je drugi deo svog bića davao umetnosti fotografisanja. Znali smo da to voli, zato što je često nosio sa sobom fotoaparat kad je dolazio na posao. Ne znam za druge, ali ja nisam znala do sada koliko je bio uspešan i u tome. Bio je skroman, nije se hvalio. Fotografije koje sada gledamo su sa izložbe Odraz koja je bila 29. septembra 2014. u galeriji Progres.  Kako sam došla na njegovu izložbu, ne znam. Ne znam da li me je usputno pozvao ili sam ja slučajno naišla šetajući Knez Mihajlovom ulicom. Svakako, nije bila posebna najava sa njegove strane povodom te velike izložbe, što bi verovatno svako drugi uradio. A da su znali drugi, iz sveta umetnosti, znali su. Na otvaranju izložbe između ostalih, bio je i Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije  i ministar kulture i informisanja Republike Srbije.

Izložba Odraz predstavljala je njegov 10godišnji rad na prikupljanju i pravljenju fotografija jednojačnanih blizanaca, od 2004. do 2014. Fotografisao je više od 120 parova blizanaca, što predstavlja najveću zbirku fotografija jednojajčanih blizanaca u svetu, ali je na izložbi prikazao fotografije samo 72 para blizanaca. To su bile fotografije onih blizanaca koji su mogli da dođu na otvaranje ove izložbe čime je ova izložba dobila još više na svojoj jedinstvenosti i lepoti.

Za njegovu izložbu Odraz Dragan Babovićje napisao sledeće.

U moru tema koje fotografima stoje na raspolaganju i koje su već hiljadama puta obrađene na isto toliki broj načina, pronaći temu koju do sada niko nije obrađivao je, takođe, delo kreativnosti umetnika koji se toga setio.

Ja u njemu prepoznajem prvenstveno žanr fotografa koji svojim fotoaparatom beleži osobine vremena u kome živi kroz parove jednojajčanih blizanaca kao njegovog posebnog dela. On ih otkriva i prati, pravi njihove portrete na zanimljiv i poseban način, poštujući iznad svega realizam, tako iskazujući i svoj stav prema životu i umetnosti, kao kreativnoj delatnosti koja treba da stimuliše ljudska čula, um i duh proizvodeći osećanja i ideje.

Aleksandar Trbović je originalnim pristupom do sada neobrađivanoj temi jednojajčanih blizanaca dao svoj autorski pečat o čijoj će pravoj vrednosti suditi vreme. Portreti parova jednojajčanih blizanaca govore mnogo o samom stvaraocu kao fotografskoj ličnosti. Svi koji ga poznaju, znaju da je reč o čoveku reda koji u haosu koji nas okružuje uspeva da pronađe zakonite crte same suštine. U osnovi ideje o blizancima, i kada ih je Bog stvarao, i kada ih je Aleksa Trbović fotografisao je red - simetrija, odraz kao u ogledalu, umnožavanje realnosti koje deluje kao fantastika. Simetrija, uz proporciju i ritam, predstavlja regulator koji psihičkim elementima slike daje umetnički sistem. Aleksandar Trbović je čovek koji je i sam temeljit, analitičan i sistematičan. Kao takav, on nije slučajno bio "pozvan" da uoči i obradi temu koju niko pre njega nije tako obradio, te da tako izrazi i svoj stav prema svetu.

Značaj ove konceptualne izložbe je u tome što je sa njom srpska fotografija u pogledu broja fotografija, broja jednojajčanih blizanaca i dužini vremena koje je bilo neophodno za njeno stvaranje, jača za jednu temu u odnosu na ceo svet.  KRAJ CITATA

Na vestima onlajn, od 11. oktobra 2014. može da se nađe sledeći naslov – Prirodni klonovi osvojili Beograd. Nesvakidašnja konceptualna izložba, prva u srpskoj istoriji fotografije, ali i u svetu, jeste izložba fotografija blizanaca, autora Aleksandra Alekse Trbovića.

Za samu izložbu je Aleksa rekao sledeće.

- Ovo što radim jeste konceptualna fotografija jednojajčanih blizanaca, koja je kod nas slabo obrađena kao tema. U stvari, niko kod nas to nije radio. I to je nešto posebno, jer su oni sami po sebi posebni.

- Moram priznati da je bilo teško naći ih sve. Neki su bili sumnjičavi. Ali uspeo sam, jer kada bih našao ono što sam tražio, to nije bilo jednostavno, pošto je tek svaki četvriti par, u proseku, pristajao da se fografiše. I kada bi pristali, mnogi su imali svoje posebne želje što se tiče mesta snimanja, garderobe, šminke, frizure. Trudio sam se da svima udovoljim i da se prilagodim, a da ipak postignem ono što me je zanimalo, a to je da portreti dvojnika kažu što više o njihovim karakterima, svakodnevnom okruženju, preokupacijama i zanimanjima.

- Studiozno sam obrađivao ovu temu punih deset godina. Kao čovek koji voli izazove, zanimali su me samo jednojajčani blizanci. U svetu ima dve -tri osobe koje su obradile ovu temu, ali ja radim potpuno drugačije. Za ove fotografije treba vremena i strpljenja. Zanimljivo je sada videti te ljude sa fotografija koje sam slikao pre deset godina. Tu je široka lepeza jednojajčanih blizanaca ne samo po uzrastima, več i po zanimanjima. Mnogi se bave istim poslovima i slično oblače. Pronaći blizance koji se zajedno bave pilotiranjem vojnim avionima i helikopterima ili su lekari, policajci, konobari, automehaničari, pa i sveštenici, nije nimalo lako.

A sam Aleksa je o sebi, za ovu izuzetno značajnu izložbu, stavio na brošuri samo sledeće podatke.

Rođen 1966. godine (po zanimanju lekar) živi i radi u Beogradu.

Za svoje interesovanje prema fotografiji Aleksa je rekao sledeće.- Ljubav prema fotografiji se javila dok sam bio mali, još pre osnovne škole. A tome svemu me načio otac. Bio sam nešto bolestan, neka upala pluća, pa sam ostao kod kuće. Otac mi je dao šah da se zabavim i prekratim vreme. Žene koje su me čuvale nisu znale da igraju šah, tako da sam malo negodovao. Otac mi je zatim dao fotoaparat, pa sam išao okolo i slikao. Recimo, dok sam bio u Americi slikao sam ukrašene kuće uoči Božića. Čim sam završio sa kućama, pojavila mi se ideja sa blizancima.

Pretražujući dalje po internetu, našla sam zanimljive podatke o Aleksi.  Aleksa je postao član Foto Saveza Srbije maja 2004., a član Foto kluba ”Beograd” februara 2006. Za kratko vreme je vrlo brzo napredovao. Od fotoamatera trećeg reda (FA3) iz 2006. postaje fotoamater prvog reda (FA1) 2011. što predstavlja najviše izlagačko zvanje. Najviše  umetničko zvanje u Foto Savezu Srbije, a to je majstor fotografije, stiče 2014. Pored toga, imao je međunarodna zvanja. Prvo zvanje  Umetnika Međunarodnog udruženja Umetnosti fotografije 2012, (AFIAP - (Artiste de la Fédération Internationale de l'Art Photographique)), a zatim od 2013. zvanje Ekselencija Međunarodnog udruženja Umetnosti fotografije (EFIAP - (Excellence de la Fédération Internationale de l'Art Photographique).

Pored toga, Aleksa je objavio i fotografsku knjigu pod nazivom ”Božićne kuće” (sa  predgovorom Slobodana Rakitića) 2004.

Imao je 4 samostalne izložbe:

• ”Božićne kuće”, u Galeriji Cirkus SKC, 2003.,
• ”Crno-beli Beograd”, 2012.,
• ”Ogledalo”, 2014.,
• ”Odraz”, u Galeriji ”Progres”, septembar 2014.

Pored toga, imao je i jednu pozivnu izložbu u galeriji Klarinski, u Bratislavi 2010.

Učestvovao je na takmičarskim izložbama u 31 državi. Osvojio je 37 nagrada i priznanja za 28 različitih fotografija. Nalazi se na listi 10 najuspešnijih autora Foto Saveza Srbije za 2012. godinu.

Imao je i revijalne izložbe – na Medicinskom fakultetu Bostonskog univerziteta 2000 (”The Boston University Medical School Art Exibition 2000”, Boston, SAD) kao i više izložbi u sklopu aktivnosti FSS.

Njegove fotografije su objavljene u većem broju časopisa kao što su: francuski Photo (izlazi deset brojeva godišnje), Politika (dnevne novine), Boston Globe Newspaper (dnevne novine), American Srbobran Newspaper (dvonedeljnik), Harvard Crimson (dnevne novine studenata Univerziteta harvard), The Citizen (hardvarski dvonedeljnik studenata Kenedije škole javne uprave), SANE Bulletin i SANE Annual Report (novine srpske dijaspore iz Nove Engleske, SAD)

Aleksa je, kao što vidimo, bio izvrstan fotograf, kao što je bio izvrstan naučnik. Ali, pre svega, Aleksa je bio izuzetan čovek, plemenit čovek. Aleksu ću pamtiti po dobru, kao i svi sa našeg instituta. Svima je, ako je mogao, čak i ako nisu tražili, hteo da pomogne, i to na način kakav im je bio potreban, na način koji je rešavao postojeći problem. Pri tome, nije pričao, niti je hteo da se zna za njegova dobročinstva. Sa druge strane, retko je kad nešto tražio za sebe, skoro nikad. I to je to. Sad više nemamo priliku da mu se odužimo. Možemo samo da se sećamo onoga što je on uradio za nas, što je uvek bio tu kad nam je bilo potrebno. I možemo da se sećamo njegovog dobrog raspoloženja kojim je uvek, uvek, uspevao da nas, bez obzira na probleme naše,  oraspoloži.

Hvala ti Aleksa na svemu i neka ti je večna slava.