Jedna od fotografija koje mi mnogo znače je i "Vudi Alen i crvene čizmice", koju sam snimio 17. maja 2011. godine u 17.28. a koja krasi naslovnu stranicu moje elektronske knjige "U režiji života" iz 2014.g. Bilo je to na uglu Petrogradske i Topolske ulice, blizu Kalenićeve pijace u Beogradu. Ona je samo jedna iz serije fotografija nastalih spojem nečije slike na arhitekturi i stvarnog života oko nje.
Kako je nastala? U to vreme se nisam odvajao od fotografskog aparata, jer mi je on bio podjednako važan kao i život. Imao sam dogovor sa prijateljem, doktorom Đorđem Naletom, čuvenim hirurgom, da popijemo kafu u bašti obližnjeg kafića. Ja sam došao nekoliko minuta ranije. Raskrsnica na kojoj se ukrštaju Petrogradska i Topolska ulica uvek mi je bila draga, zbog nekoliko kuća i zgrada sa vrednom arhitekturom. U tom kraju sam snimio dosta fotografija koje su ušle u moj kompakt disk "Beograd" sa više od 1500 fotografija, među kojima mi je najdraža zelena kapija.
Tog predvečerja sam prvi put na dnu stuba jedne ograde, baš blizu trotoara, ugledao sjajan grafit koji je naslikao ulični slikar BUG. Na njemu je stajao lik Vudi Alena, mog omiljenog filmskog reditelja, čije sam filmove obožavao. Kako je svetlo već "palo" ekspozicija za snimanje je morala biti duža. Poželeo sam da mi pored Alenove glave prođe neki par nogu. Malo sam sačekao, čučeći na suprotnom trotoaru I gledajući kroz tražilo fotografa sa prstom na obaraču spreman da okinem kad se to bude dogodilo. Čak više, poželeo sam da to budu ženske noge, prvo u crvenim cipelama sa visokom potpeticom, a onda u crvenim čizmicama, s obzirom da je napolju bilo dosta hladno. I zaista, kao nekim čudom, moja želja beše uslišena.
Fotografije snimljene 17. maja 2011. godine
No, ovde se priča o ovoj fotografiji ne završava. Objasnio sam kako sam i u kakvim oklonostima sam je snimio. Zanimljvo je čuti i deo koji se tiče odluke da, između mnogo scena koje su se nudile na toj raskrsnici, snimim baš ovu scenu, da nju izdvojim i da u krativnom procesu koji je sve vreme prisutan, u deliću sekunde zamislim buduću fotografiju i da u tome uspem.
Ono što mi je u sekundi proletelo kada sam snimao fotografiju sa Alenom i crvenim čizmicama su sve gore navedene kontroverze, posebno njegov odnos sa ženama, ne ulazeći dublje u afere koje se vežu za njegovo ime, a koje sigurno nisu tema ove fotografije.
Na kraju, zanimljivo je da napomenem jednu pojavu koju sam uočio, a koja za mnoge mlade fotografe može biti korisna. U vezi s tim sam svojevremeno napisao priču "Ima Boga", koju ću i objaviti na ovom sajtu. Naime, često mi se dešavalo, kao i kada sam snimao Vudi Alena i crvene čizmice, da mi se scena koju sam u deliću sekunde poželeo, već u narednoj sekundi i ostvari. To nije samo urođeno ili naučeno predviđanje šta će se desiti, već je to zaista čudo, kao što se ovde dogodilo, kao da je Bog uslišio moju molbu i dao mi ono što sam zamislio. Naime, osim opšte želje da mi pored lika Vudi Alena prođu nekakve noge, bilo kakve, poželeo sam vrlo konkretnu želju, da mi prođu baš crvene čizmice... i one su se pojavile. Istina, prva moja želja su bile ženske noge u crvenim cipelama sa visokom potpeticom, i to tako da se vidi zategnutost lista na nozi, te da jedna cipela, i to ona zadnja, bude u vazduhu. A onda sam svoju misao brzo korigovao i cipelice zamenio čizmicama, jer je bilo prohladno, i čizmice su se pojavile baš kao što sam hteo sa zadnjom otisnutom od zemlje.
