STRAST, 2019, akrilik na papiru 21 x 29.5 cm
U Muzeju štafelaja u Beogradu od 1. jula do 12. avgusta 2022. godine održava se izložba pod nazivom "Srpska erotika". Muzej štafelaja je raspisao tematski konkurs za prijem radova (iz svih oblasti likovne i vizuelne umetnosti), o čemu me je obavestio Dubrovački fotograf erotike Stijepo Brbora. Nakon detaljnog uvida u delovanje ovog zanimljivog Muzeja, koje se redovno objavljuje na njegovoj fejsbuk stranici na internetu, rešio sam, da posle mnogo mnogo godina pauziranja, pošaljem jedan svoj rad, koji je, na moju radost, primljen. Izdat je i katalog sa svim slikama. Pored naziva dela objavljeni su podaci o autorima.
Fotografije: Mihailo Vukićević (Mikelle Di Bordone)
Kako nisam bio u Beogradu u vreme otvaranja izložbe, zahvaljujući odličnoj organizaciji, imao sam prilike da uživo posmatram otvaranje i tok izložbe preko interneta. Direktan prenos je realizovala Jasna Opavski, slikar i jedan od učesnika izložbe. Pored toga, 6. jula u Muzeju je kroz izložbu i predstavljanje svakog rada ponaosob vodio Oliver Tomić, profesor i doktor istorije umetnosti, jedan od osnivača ovog Muzeja. Bilo je zanimljivo jedan sat slušati znalačko tumačenje svakog izloženog dela koje je stavljano u vezu sa svetskom istorijom umetnosti. Izvodi iz ovog vođenja mogu se videti i čuti na fejsbuk stranici Muzeja.
Na žalost, kao i kod mnogih vrednih kulturnih događaja za grad i republiku, izostaje prisustvo i interesovanje javnih medija, čime je uskraćena šira publika, koja ima pravo na pravovremeno obaveštavanje o važnim dešavanjima. Samim tim, izostaje i likovna kritika koja bi na ovoj izložbi imala bogat materijal za sopstveno izražavanje.
Nikada nisam pisao likovnu kritiku. Držim se mišljenja Zorana Markuša, koji je tvrdio da se likovnom kritikom ne mogu baviti sami slikari, jer se autorski svetovi dva stvaraoca često isključuju, stoje na suprotnim stranama, što ne reći i u konkuretnom odnosu, pa zato jedan autor ne bi trebalo da se javno izjašnjava niti da odlučuje o vrednosti tuđeg stvaranja, pogotovo ako ima negativno mišljenje. Isto tako, smatrao je da je istoričarima umetnosti lakše, jer oni pišu istoriju nakon proteka vremena pošto im je likovna kritika već osvetlila moguće puteve. Zato je najteže biti likovni kritičar koji treba da u savremenom trenutku oceni nečije delo, te da nekoga možda nepravedno ošteti a drugoga isto tako uzdigne. Istorija umetnosti, pak, ima moć da nekoga ko je za života imao veliki ugled stavi u senku a da ne svetlost dana isturi one koji su bili zapostavljeni. Tu se prisećam veoma mudre izreke, na žalost, pokojnog, ali zauvek živog slikara Milana Tucovića koji je rekao - "Više bih voleo da moja dela posle moje smrti ubacuju nego izbacuju iz muzeja".
Ovo sve govorim u svetlu izložbe "Srpska erotika" u kome se na kulturnom nebu Srbije pojavilo 43 autorskih dela od 43 slikara, grafičara, fotografa. Mogu samo da pohvalim napore Muzeja štafelaja što svojom živom aktivnošću daje doprinos kulturi Beograda i Srbije. Kako saznajem, ovo je prva tematska izložba koju je Muzej organizovao, a plan je da se tematski profilišu i buduće zajedničke izložbe.
Moja slika na izložbi zove se "Strast". Ona pripada akcionom slikarstvu, u kome slika nastaje spontano bez unapred smišljenog plana i predstave šta će biti na slici. Naravno da se slikar rukovodi osećajem, naslućivanjem i težnjom ka stvaranju određene atmosfere i temperature slike. S obzirom da kod takvog slikarstva veliku ulogu ima podsvest, konačna slika je više rezultat nje nego svesti. Podsvest je ta koja gura i podstiče kreativnost, da bi svest tek na kraju zaustavila proces stvaranja i rekla - dosta. Tako je nastala i prvobitna slika koju sam postavio pre konačnog rešenja. Zato smatram zanimljivim da i posetiocima sajta i sebi rastumačim neke stvari.
Naknadna pamet je naknadna jer uvek dolazi kasno a ne u trenutku dešavanja stvarnog događaja. Tako mogu nazvati sve priče koje se ispredaju o nekom događaju. Teško je prepričati istinit događaj ne samo drugima nego i sebi. Kakve veze to ima sa slikarstvom? Pa ima, jer je slikanje jedne slike zapravo događaj. U savremenom slikarstvu koje se ne oslanja na primere iz istorije umetnosti, ono što slikar stavlja u okviru granica koje mu diktiraju papir ili platno, je zapravo događaj. Svaki potez olovkom, četkom, špahtlicom, sunđerom, ili razlivanjem boje je odluka. Kako je u životu najteže donositi odluke, tako je i slikaru svaki potez važan, naporan i težak. I slikar i gledalac će lako uočiti sve dileme i čvrstu ili mlaku odlučnost slikara u samoj slici. Ono što nam u slici smeta je velika razlika između našeg ideala (izgrađenog na ko zna čemu) i onog što vidimo na slici. Što je vidljivo bliže našem idealu ili se sa njim poklapa, slika će nam rađati više osećaja zadovoljstva, mira i sreće. Svaka slika traži svog posebnog gledaoca. Što je posebnija ona traži sebi i posebnijeg para.
Iako se mnoge slike opisuju rečima, nijedna priča ne može opisati sliku bolje nego što to ona sama sobom čini. Jer slika se gleda, a reči razumeju. U tome je i veličina apstraktnih slika, kojima težim. Na njima nema ispričanog događaja, nema radnje, nema likova. Ni slika koju sam nazvao "Strast" ne prikazuje zapravo strast. Ona je čista apstrakcija koja uz pomoć pareidolije (osobine našeg mozga da u neodređenim oblicima ipak pronađe neki oblik) naknadno dobija naziv prema nekom od više mogućih viđenja. Tako sam i ja, ne slikajući nikakav erotski događaj, naknadno, kada je slika bila završena, prepoznao dvoje ljudi u ljubavnom zanosu, duhove koje slika sadrži a koje nisam slikao. No, to moje viđenje ne obavezuje svakog gledaoca, koji može videti nešto sasvim drugo.
Nije na slikaru da objašnjava erotsko u njegovoj slici. On nije naučnik, već umetnik, iako po obrazovanju može biti i naučnik. Slika koju je naslikao će sama dati odgovore na sva pitanja. Ljudi, ipak, vole i priče. Vole da saznaju ko je slikar, kako je dobio inspiraciju za sliku, kako je slika nastala. Tu priču može ispričati sam sikar, koji ne mora biti dobar pripovedač, a može i neko drugi vičniji pisanju. Iza mnogih slika koje poznajemo iz istorije umetnosti, stoje dobro ispirčane priče. Što je bolja priča, bolja je i slika. I same istorije i opšta i uža - istorija umetnosti, su takođe dobro napisan storiteling. Različiti istoričari pišu različite istorije, pa se ljudi opredeljuju prema tome koja im se priča više dopada. Uzgred, kada pogledamo osnovnu podelu ljudi u savremenom svetu, videćemo da se oni dele prema priči o nastanku sveta na one kojima se više dopada priča o evoluciji nego ona o kreaciji.
SLIKA "STRAST"
Slika koja me predstavlja na grupnoj tematskoj izložbi "Srpska erotika" zove se "Strast". Rađena je akrilikom na papiru. Nastala je jedne večeri i to 14. decembra 2019. godine u Beogradu. Ovaj podatak nema nikakvog značaja, osim što pokazuje u kakvom sam raspoloženju tada bio. Važnije je reći da sam ovu sliku naslikao tako što sam preslikao jednu stariju sliku koju sam nekoliko meseci pre toga naslikao u Herceg Novom. To uobičajeno radim. Prvo napravim potpuno spontano neku sliku, rukovodeći se potrebom da na praznom papiru postavim elemente koji će dati određenu kompoziciju u meni tada potrebnoj temperaturi boje. Izbor boja je uslovljen potrebom za energijom u tom trenutku. Kada sam postavio sliku, a to su bila dva zaobljena crvena polja - jedno gore (veće) i jedno dole (manje), koja su okružena toplom žutom bojom, nisam više mogao bilo šta da dodam. Potreba za enegiijom bila je zadovoljena upotrebom toplih i to osnovnih boja. Nisam imao više snage niti bilo kakvih ideja kako bih sliku nastavio.
Zato sam je ostavio da odstoji i stavio je među druge slike iz istog bloka papira. Kada bih posle izvesnog broja dana pogledao šta sve imam u bloku, naišao bih i na ovu crveno žutu kompoziciju, koja je izgledala nedovršeno, jer jeste bila nedovršena i predodređena za preslikavanje.
Dugo sam se premišljao šta da naslikam preko te slike, a da iskoristim njenu osnovnu energiju. I to se dogodilo tog 14. decembra 2019. godine. Kada sam počeo da nanosim boje uopšte nisam imao nameru da naslikam bilo kakve figure, te sam kao i obično naslikao upravo ovo što je na slici - apstrakciju. Tek kasnijim gledanjem sam prepoznao figure koje bi mogle biti u erotskom zanosu, te sam slici prvo dao ime "Ljubav" a kasnije promenio naziv u "Strast".
Slika je, kao i sve moje slike, nastala spontano, u traganju za likovnim akordom, harmoniijom, ali je podsvest ipak pronašla svoj put. Moja namera nije bila da ilustrujem ljubavni čin, ali je on sam izronio.
A kada je već tako, kada je pareidolija učinila svoje, čovek kao biće koje priča, ima potrebu da ispriča priču u kojoj bi povezao neke neobjašnjive stvari.
Ako sada pogledam prvobitnu sliku, koju sam sačuvao od zaborava tako što sam je fotografisao, vidim dva crvena polja jajastog oblika koja stoje jedno iznad drugog u praznom prostoru koje je žuto. Mnogo puta sam čitao priče iz grčke mitologije, pa i o Erosu, čitao sam toliko puta Frojda i njegove misli o povezaosti erosa i tanatosa. Sad se svega podsećam. Jedni smatraju da je Eros dete Afrodite i Aresa, a drugi da je on primordijalni bog nastao direktno iz Haosa (kao što je moja prvobitna slika nastala iz haosa) i da je direktno odgovoran za spajanje Neba (Urana ) i Zemlje (Geje). Ova priča da je on spojio nebo i zemlju mi se više dopada nego da je sin Afrodite i Aresa. Jer, na mojoj prvobitnoj slici sam gore stavio jedno crveno polje koje mi sada izgleda kao Uran (nebo) a dole drugo polje koje može biti Geja (zemlja). Oko njih je žuta svetlost koja ih obasipa kao što se planeta Zemlja kupa u zracima Sunca. Zapravo, početna slika sadrži sve elemente stvaranja sveta u užarenoj atmosferi. Tu sliku koja je bila nedovršena stavljam među druge papire. Tu ona vremenom zri... Te večeri 14. decembra, bila je zima, ja je izvlačim iz bloka, već ljut na sebe što je nisam dovršio, stavljam je na sto i nesvesno slikam ljubavni čin u kome se spajaju nebo i zemlja... Možda je na slici zaista zabeležena neka "strast". Nebo i Zemlja su spojeni.
Ipak, stvaranje slike (skulpture, mozaika, fotografije i druge vizualne predstave) na praznoj podlozi koja nema nikakav sadržaj sadržajem koji predstavlja sliku iz koje zrači erotika, može se pripisati stvaraočevom erosu, koji predstavlja nagon ka životu, ljubavi i ljubavnom spajanju. Psiholozi su odavno rekli da su eros (nagon ka životu) i tanatos (nagon ka smrti) dva kraja jednog istog nagona. Sa naknadnom pameću i meni se čini da su oba nagona imala uticaja na stvaranje ovog likovnog dela.