U nekom gradu su živela dva pisca, jedan veoma poznat a drugi nepoznat.
Poznati pisac se izdavao za zanatliju. Nije se taj mnogo hvalio ni da je darovit, ni pametan ni sposobniji od drugih, niti da je umetnik, samo se hvalio da je zanatlija i da je sve što je napisao, napisao po porudžbini. Dakle, za sebe je govorio da je zanatlija kod koga dođe mušterija i naruči umesto odela neko pisano delo. A dok se nije pročuo, sam je od sebe naručivao tekstove, sve dok mu izdavačke kuće nisu počele da naručuju i da se utrkuju koja će mu više platiti. Tako je ovaj poznati pisac, kao i svaki vrhunski zanatlija, imao mnogo posla i sve poslove je bogato naplaćivao, sa čime je rastao i njegov ugled.
U istom gradu živeo je i drugi pisac, koji je bio nepoznat, koji nije izdao nijednu knjigu, niti bilo gde objavio priču. Od pisanja nije zaradio ni dinar. Za razliku od prvog, ovaj pisac nije nikada mogao da napiše ni reč po nekom zadatku. Nije mogao to ni u osnovnoj ni u srednjoj školi, pa je na pismenim zadacima iz srpskog jezika dobijao slabe ocene, sa napomenom da je promašio temu. Mogao je da piše samo o onome što bi njemu palo na pamet. A imao je toliko ideja koje je zapisivao i gomilao. On nije bio zanatlija niti je znao tajne spisateljskog zanata. Pisao je iz srca onako kako je jedino mogao.
Za ovog pisca pisanje je bio njegov život. Za razliku od prvog pisca koji je mogao pisati i ovako i onako, ovaj pisac je mogao da piše samo onako kako on piše.
Sudbina je htela da se ova dva čoveka slučajno sretnu i sednu za jedini slobodan sto u bašti čuvene kafane.
E sada, bilo bi zanimljivo čuti šta pisci razgovaraju. Ali, ovi nisu prozborili ni reč, ne želeći, valjda, da traće reči koje mogu pisati, na prazne razgovore.
I sve bi ovo za čitaoca bilo dosadno da stolu nije prišao i treći čovek i pitao za mesto. Pisci nisu mogli da ga odbiju, ne znajući da je treći čovek usmeni književnik koji ne zatvara usta.
Čim je seo, taj je svoj govor započeo. Njega nije zanimalo ko su neznanci za stolom kojima je počeo da se obraća. Njemu je bilo svejedno da li su njegovi slušaoci članovi akademije nauka i umetnosti ili prodavci voća na pijaci. Njegov zadatak je da ih svojim pričama zabavlja, da im ne bude dosadno, a šta će oni o njemu misliti, to ga nije bilo ni malo briga. S tih pozicija je usmeni književnik po ko zna koji put ispričao prvo jednu, a potom i bezbroj drugih priča, koje su kod slušalaca izazivale smeh i činile da zaborave na svoje brige.
Ako mislite da je usmeni književnik pred piscem zanatlijom i piscem koji je pisao samo kako on piše, prošao kao bos po trnju, grdno se varate. Usmeni književnik je u sebi imao nešto nadljudsko, neku intuiciju koja mu je odmah otkrila da pisci nemaju neka velika ljubavna iskustva, jer su bili mnogo mlađi od njega, pa je njihovu pažnju zadobio pričajući o ženama sa kojima je bio, otkrivajući najneverovatnije situacije u kojima se nalazio, a koje nijedna spisateljska mašta ne može da izmisli. Da bi proverio kakav je prvi utisak ostavio na slušaoce, usmeni književnik bi prvo bacio jednu malu ispitnu bombicu koja bi mu, prema njihovim reakcijama, dala osnovna polazišta, a onda bi prema tome kreirao svoje priče. Iako su sve priče delovale kao naučna fantastika iz stvarnog života, usmeni književnik se uvek kretao samo u granicama mogućeg.
Iako se to nije moglo pretpostaviti, pisci su slušali trećeg čoveka kao mala deca. On bi krenuo jedno, pa bi se setio nečeg drugog, ali bi se posle pola sata vratio na ono prvo, pa opet odlutao, pa vraćao. Pričao je taj govornik mnogo paralelnih priča, ali se uvek sa uspehom vraćao glavnom toku priče, tamo gde je stao. Piscima je sve to zvučalo veoma zanimljivo. Neznanac nije pričao šturo i dosadno već ih je zasmejavao, praveći stalne obrte da bi na kraju sve svoje priče uspešno priveo smislenom kraju.
Kako svemu dođe kraj, trojica se rastadoše iza ponoći, a račun je sa zadovoljstvom platio poznati pisac. Potom, svako ode svojoj kući.
Usmeni književnik se vratio svojoj ženi koja ga je i ovoga puta grdila što dolazi tako kasno i to pripit sa pomešanim mirisima roštilja, duvana i alkohola.
Pisac koji piše samo kako on piše je bio preneražen, ili bolje rečeno, poražen sposobnošću usmenog književnika da priča zanimljive priče. Razočaran samim sobom što nikada neće napisati ni ibliza dobru priču kao usmeni književnik, otišao je pravo u krevet.
A pisac zanatlija, e taj je došao srećan kući i odmah seo za svoj računar i počeo da zapisuje priče koje mu je potpuno besplatno ispričao veseli usmeni književnik. Sada će ih on obući u književno ruho i dobro unovčiti.
© Dragan Babović