Njihov brak je vremenom postao dosadan. Ona je bila poznati slikar a on pijanista koji je izgradio međunarodnu koncertnu karijeru. Kao i svi parovi, i oni su se često svađali i bez nekog posebnog povoda. Kada bi neko sa strane trebalo da proceni razloge, rekao bi da su to bile razmirice iz čiste dosade. A kome danas nije dosadno?
Znali su jedno drugom sve slabe tačke. Muž je, kada je upoznao svoju buduću ženu, prema njoj bio suviše iskren, igrajući na kartu osvajanja putem istine, pa joj je otkrio da nema dara za improvizaciju na klaviru. Mogao je svirati samo po notama. To je, govorio je, kao da si voz koji mora da se kreće isključivo po šinama i koji ne sme nigde da skrene. A njoj je, udvarajući se, govorio kako je ona kao slikar mnogo slobodnija jer slikarstvo nije zasnovano na notnom tekstu koji je neko ranije zapisao. Zapravo, zaključili su oboje, slikar je i kompozitor i izvođač, dok se u muzici izvođači mogu razlikovati po tome da li sviraju po notama ili improvizuju slobodno.
Ona nikada nije tako razmišljala, pa je onako mlada i tek na početku svoje slikarske karijere, prihvatila argumente svog budućeg supruga. Kasnije je mnogo razmišljala o tome i hvatala sebe kako čini isto što i njen suprug - kako i ona slika, zapravo, po slikarskim notama koje su napisali stari majstori. Pa šta su poznate slike za slikara nego notni tekst na osnovu koga i oni mogu slikati?
Nije mogla da se oslobodi kopiranja predmeta, likova, pejzaža. Njene slike su bile naslikane njenim stilom, ali se po tematici nisu mnogo razlikovale od slika njenih kolega. Svi su, kao i ona, slikali ženske ili muške aktove, mrtve prirode, fantastične prizore u kojima su na ljudsko telo stavljali glavu neke životinje ili biljke. Svi su se trudili da svet oko sebe naslikaju što vernije, pa su i glave čudovišta na ljudskom telu slikali tako da izgledaju što vernije. Što su bili verniji, to je njihovo slikarstvo bivalo sličnije. Neki naturalisti su išli čak dotle da su slikali ljude sa cigaretama, dodavali simbole među kojima čak i kukasti krst, a u gradskim pejzažima nisu apstrahovali kante za đubre i klima uređaje. Jedan je čak stavljao preko apstraktnih slika neke vodovodne cevi da bi pokazao kako zna da slika i valjkasta tela. Mnogi su na svojim slikama pisali misli koje su im padale na pamet, ali koje nisu bile nimalo visoke ili duboke. Zapravo, većina je kopirala nešto što je već postojalo, nešto što su neki već naslikali, a mnogi su se poveli za imperativom bunta umetnosti protiv negativnih pojava u savremenom životu, uopšte ne sluteći da time oni zapravo dalje reprodukuju ružnu stvarnost i još joj doprinose.
Slikarka je pokušavala da ne ponavlja greške koje su joj smetale kod kolega, pa je držala neku srednju liniju. Ali, sve vreme ju je mučilo isto ono što i njenog muža, ono što joj je on priznao kada su se upoznali. Ni ona nije imala slobodu, i ona se kretala po nekakvim šinama i gotovim putevima, umesto da uzleti i da se slobodno vine u prostor i vreme.
Znala je za apstrakciju koja je slikarima davala potpunu slobodu, improvizaciju koju poseduje džez muzika. Prelazak sa obaveznog na improvizaciju je težak, jer čovek ima mnogo kočnica. S jedne strane, sigurno je da se ni džez ni apstraktno slikarstvo, posebno ono akciono, ne cene dovoljno i da je publika za takva dela malobrojna. A opet, zašto bi se stvaralac tim saznanjem ograničavao?
Jednoga dana, ona se oslobodila. Počela je da slika bez ikakvog plana. Pred njom je stajalo belo platno koje joj je pružalo milion mogućnosti. Njeno je bilo samo da ga osvoji, da na platno stavi neki događaj. Svaki potez četke će biti delo njene odluke. Njen nagon ka slikanju se pojačao stotinu puta. Sada je bila odlučna da sruši čitavu istoriju slikarstva, da se ne vezuje ni za kakve autoritete i dela iz prošlosti, niti zakone po kojima su ta dela stvarana. Rešila je da piše svoju sopstvenu istoriju. I kada je tako počela da slika, slike koje su izlazile iz nje bile su i za nju iznenađenje.
A onda, jednoga dana, kada se po ko zna koji put posvađala sa mužem rekla mu je s visine:
- Ti si reproduktivac a ja sam stvaralac.
© Dragan Babović