Čovek mnoge stvari krene da radi kasno. Tako je i on vrlo kasno počeo da se bavi prosjačenjem. Prošlo je od tada tridesetipet godina i gotovo da nema dana a da se nije zapitao što se toga ranije nije setio. Jer, reč je o fantastičnom zanimanju za koje ti nije potrebna nikakva škola. Samo da okreneš šaku naopako, da od nje napraviš neku vrstu posude u koju prolaznici mogu staviti svoj novac.
Iako je završio sve škole, radio i u državnoj službi i kod privatnika, on nije bio čovek koji je mogao da bude prosečan. Ljudi su ga nervirali. Ma čega se dohvatio u životu, on je želeo da u tom poslu bude bolji od drugih, da bude najbolji i na vrhu. Bio je, danas će to priznati, uvek pomalo priglup. Sporije je shvatao od drugih ljudi, ali je njegova prednost bila u tome što je bio vredan i uporan. Dok je rastao, mnogo je putovao video je tolio prosjaka koji sede na ulici, ali mu ideja da se i sam bavi time nikada nije pala na pamet. Poznato je da puška koja stoji u prvom činu Čehovljeve drame okačena na zidu, mora do kraja drame da opali. Tako je i njemu okidač proradio tek kada se zaposlio u jednoj velikoj marketinškoj agenciji koja je radila pri poznatoj izdavačkoj kući. Tu je naučio kako se moli za novac, za donacije. Uvideo je da nije baš sve slobodna utakmica, da se pare namiču na mnogo načina koji mu nikada ne bi pali na pamet. Tu je pobedio onaj stid koji ti urezuju još u osnovnoj školi kada te uče da ako ne učiš školu možeš sutra da čistiš ulice. Niko nije pominjao prosjačenje, već samo čišćenje ulice. Ali to je težak fizički rad, a on nije stvoren za to. Osim toga, nije uspeh da radom zaradiš novac, već da ti on pristiže bez ikakvog rada, dok sediš na ulici. Mnogi sede na ulici, na klupi, ili u bašti nekog kafića, ali njima niko za to ne daje pare. Ali prosjaku koji sedi i koji je sebe proglasio prosjakom bez stida, svi udeljuju. Zato je u prosjačenju dostigao sam vrh, iako se misli da je to samo dno života.
Tako je jednoga dana rešio da ostavi sve i da sedne na ulicu i okrene prvo svoju desnu ruku. Izgled i položaj šake se postavi tako kao da se hvataju kišne kapi. Kada se umori desna, onda se ispruži leva. A najviše efekta ima kada se spoje obe šake. To su, naravno, sve nijanse, koje čovek koji se bavi prosjačenjem polako razvija u sebi.
Uči se celog života. Dok se ne sedne na trotoar i ne nansloni na zid neke zgrade, ne može se shvatiti draž i sve mogućnosti koje pruža to zanimanje. Pravilo koje je naučio kao agent za nekretnine - da su za prodaju stanova najvažnije tri stvari - lokacija, lokacija i lokacija, primenio je i na svoj rad, pa je sedeo malo u najužem centru grada, u glavnoj pešačkoj ulici, malo ispred crkve, a malo ispred pijace. To su mesta gde ljudi idu masovno i gde sa sobom nose novac.
Biti prosjak nije toliko jednostavno. Gotovo nikom nije govorio svoja iskustva, ali se jednom sažalio mladom prosjaku koji je tek počinjao da radi:
- "Moraš biti dobar psiholog, poznavati ljude i njihovu dušu. Kao i u svakom biznisu, prosjačenje ljudi ne smeju da doživljavaju kao tvoj način da zaradiš za život. Oni to moraju da osećaju kao tvoju misiju. Koja je tvoja misija? I to ćeš vremenom shvatiti i razraditi. Bitno je da, kao i u svakom konkretnom poslu, napraviš prvi korak, a to je da počneš da radiš. Da sedneš i delaš. Da se proglasiš za ono što radiš. U ovom slučaju ti sebe vidiš i proglašavaš za prosjaka koji sedi na hladnoj podlozi ulice u svim vremenskim prilikama i nastojiš da te ljudi kao takvog primete, dožive i prihvate. Ako i nemaš neku misiju, ljudi će sami u svojim glavama proizvesti tvoju misiju. Ona neće za svakog čoveka biti ista. Ali, zapamti, ljudi se dele na dobre i zle. Dobri ljudi su oni koji vole druge ljude, koji se celog života brinu za druge više nego za sebe, koji nisu sebični već vole da ono što imaju dele sa drugima. Njih ima najviše. Oni su tvoja ciljna grupa. Njima ne treba mnogo da objašnjavaš svoju misiju. Samim tim što si seo, ponizio se i što te nije sramota da prosiš, za njih je dovoljna da ti udele po malo novca."
Mnogo mu je trebalo da shvati da kada prima milostinju ne sme da gleda ljudima u oči. Oni ne žele da imaju svedoka za svoje dobročinstvo. Mnogi od njih su grešni i na taj način, iako beznačajan, oni bar malo pokušavaju da ispaštaju svoje grehe. Ko zna zašto oni daju novac, za prosjaka to nije bitno.
"Ko si ti da im zaviruješ u njihovu dušu? - govorio je mladom kolegi. "Bitno je da ti daju. Možda oni na taj način nešto kupuju - neko zdravlje za sebe ili svoje ukućane, dobru ocenu na ispitu, sreću na putovanju, oprost greha. Možda na taj način leče svoje komplekse. Možda su i sami jadnici koji u tom času, kada te vide, pomisle, vidi ima i gorih od mene. Ma ima hiljade i hiljade razloga."
Nema besplatnog ručka. Naravno da nema, ali kako bi prosjak uopšte mogao živeti da je to tačno? To je zanimanje koje upravo potvrđuje da se drugima ne pruža nikakva protivusluga za ono što oni plaćaju. U tom apsurdu leži zec, zvrčka, velika tajna koja nema veze sa logikom. E pa baš zato je on i izabrao to zanimanje koje još od pamtiveka nauka nije pokušala da objasni, a objasnila je i najudaljenije kutke svemira. I zato se ljuti na sebe što ranije nije ukapirao ovo sjajno zanimanje.
Sada kada se osvrne iza sebe, on samo može da potvrdi da čovek sve što je vredno u životu ne može da kupi, ali može da isprosi. Seća se kako je jednog hladnog zimskog dana skupio hrabrost i otišao kod svog budućeg tasta da zaprosi ruku njegove ćerke. Možda je to bio njegov prvi početak. Ne može sada da se seti da li je to bio okidač ili nešto drugo.
Dosta mu je bilo onog odvratnog prosjačenja koje se tako ne zove, kada je morao da moli roditelje da mu daju novac za letovanje, da kupi ono što njegovi drugovi već imaju, da moli za ocenu na fakultetu zbog proseka, da moli da ga zaposle, da moli da mu objave pesmu, da mu dozvole izložbu fotografija u galeriji u centru. Sada kada se osvrne na taj ponižavajući položaj nekoga ko traži tu vrstu milostinje, njemu se gadi.
Nekada se ljutio, ali sada više ne, što se rodio u običnoj porodici koja je imala takav položaj u društvu da je morala da radi da bi preživela. Taj rad zasnivao se na molbama, na traženju veza i vezica, na prepuštanju životu koji kao vezivno tkivo ima međusobnu zavisnost koja se može izraziti rečima - ja tebi, ti meni. Koliko košta ovo, evo para, evo tebi to. Takav svet ga je izluđivao i on je morao da pobegne od svega tvoga. To je bio lažni svet u kome su gotovo svi prosjaci a da to i ne znaju. Dugo mu je trebalo da shvati da je rešenje u priznanju činjenice ko si, šta si, gde živiš i kako treba da živiš. Kada je to jednom uvideo, nije mu bilo teško da suštinu svoga života pretoči u stvarnost. I njegova duša bila je pročišćena.
Tako će terati do kraja svog života i neće imati prljavih tragova. Nikome nije ništa obećao, nikome nije uzeo ništa na silu, sve su mu ljudi dobrovoljno dali i on im se na ovaj način zahvaljuje.