KAMIONDŽIJE, fotografija, Dragan M. Babović

Bila dva kuma koja su, svako za sebe, držali da su umetnici, jedan slikar, drugi fotograf. Kada se ženio fotograf, slikar pokloni mladencima jednu svoju uramljenu sliku.

– Kakav je ovo kič, blagi Bože, ko je ovo slikao?, upita supruga, posle dva dana, kada su otvarali poklone.

– Moj kum, reče fotograf.


– Pa šta ćemo s tim?


– Kako šta, reče gotovo uvredljivo suprug, pa to je delo našeg kuma. Moramo da stavimo sliku na najistaknutije mesto dnevne sobe.
Tako i bi.


Stajala je slika tako tu iznad troseda nekoliko godina. Ipak, da im ne bi bila u stalnom vidokrugu stavili su komodu sa televizorom na suprotan zid.


Slikar je često dolazio u posetu. Kako je bio ženskaroš, a pritom i razveden, stalno je dolazio sa nekom drugom devojkom ili ženom, pa bi se tu hvalio i svojom slikom, za koju niko nije smeo da mu kaže da je kič.


Domaćini su, pak imali i druge prijatelje, koji su ih često posećivali, ali se niko nije usuđivao da im kaže da skinu tu sladunjavu sliku sa zida. Može se reći da je mladi bračni par, zbog nje gubio stečen ugled. Prijatelji su ih, naime, držali za ljude od ukusa, a sada su ih gledali sa sažaljenjem, jer su mislili da je ta velika slika njihov konačni izbor. Jer, ako nije, zašto bi je onda toliko uporno držali na zidu?


Jednoga dana, slikar je objavio da se venčava. Našao je ženu svog života. Biće to u narednu subotu. Fotograf i njegova supruga videše to kao priliku da, na neki način, vrate milo za drago svom kumu. Pokloniće mu jednu uramljenu fotografiju – pandan onom kiču koji im je ovaj utrapio i zbog koga su godinama trpeli.


Imali su za to nepunih nedelju dana. Počeli su odmah sa pregledom svih fotografija koje su držali u računaru. Međutim, niko nije očekivao da to neće biti nimalo lako. Čak, šta više, ispostavilo se da je to bio veoma težak zadatak. Pa njima su se sviđale baš sve fotografije. Gotovo da nije bilo jedne koja bi na bilo koji način u sebi sadržala i trunku kiča.


Dan venčanja se tako brzo približavao, a oni nisu mogli da nađu ni jednu jedinu fotografiju koja bi parirala njihovom svadbenom poklonu. A onda je ženi pala spasonosna ideja.


– Slušaj, ako on sam ne vidi da je njegova slika kič, a njegov rad se sa tvojim kosi baš u svemu, to znači da se i njemu tvoje fotografije ne dopadaju, pa ako mu poklonimo bilo koju, on će nju doživljavati isto kao mi njegovu sliku, reče supruga.


Fotografu se ovo učini logično, pa tako i postupiše.


Kada su mesec dana posle svadbe otišli kod slikara na večeru, kumovi primetiše da ovaj nije stavio njihov fotografski dar na zid. Dok su domaćini bili okupirani pripremom jela, oni se pogledaše i klimnuše glavom. Osetili su veliko olakšanje. Čim se vrate kući, skinuće onu rugobu sa zida, a ako se kum bude bunio, reći će mu da su to učinili zato što on nije stavio njihovu fotografiju na svoj zid.


Tek tada, prvi put u svom životu, fotograf pomisli, onako, samo za sebe, koliko je rizično drugima poklanjati svoje slike. Ljudi se toliko razlikuju i bez obzira šta pričaju, kako se predstavljaju, šta rade i šta su postigli u životu, slike na zidu njihovog stana mnogo govore o njima. Od tog dana je odlučio da svoje fotografije ne daje nikome ko to od njega nije tražio.