Mislio sam da sam ja darovit, ali priznajem da je moj digitalni fotoaparat talentovaniji od mene. Iako samo sprava, on ima urođeni dar da snimi sve što zamislim. U početku me nije slušao, nego je sam odlučivao kad će da opali, ali ja sam ga podesio da sluša moje ručne komande i od onda smo sjajna ekipa.
Kada sam jednog predvečerja na uglu Petrogradske i Topolske ulice ugledao Vudi Alena, koga je naslikao ulični majstor grafita Bug, odmah sam zamislio ženske noge koje prolaze ispred lica reditelja.
Dok sam čekao, setio sam se reči Vudi Alena, koji je u jednom dokumentarcu govorio o talentu, kako je odmalena znao da piše smešne zgode a njegov drug iz školske klupe da crta zečeve, te da se talenat ne može preneti na drugoga. Savetovao je onima koji za sebe misle da su umetnici, da naprave bar prvi korak i napišu nešto. Smatrao je da se može učiti samo o zanatu, ali se sa darom umetnik ili rađa ili ne. Jednostavno, ako umeš nije teško.
Momo Kapor se šalio sa naučnicima koji su objašnjavali da je dar samo jedan odsto a ostalih devedesetidevet rad, rad i samo rad. Ali Momo bi se tom merenju smejao i pitao kako oni objašnjavaju to da jedan odsto kvasca učini da naraste devedesetidevet odsto potpuno ravnodušnog brašna.
Stajao sam u prikrajku i kroz tražilo kamere strpljivo čekao bilo koje noge, a onda mi ih je sam Bog poslao - crvene čizmice u kojima je neka devojka sigurno gazila krupnim koracima. Kliknuo sam i to je bilo to.
Ostaće jedan procenat neobjašnjivog kako se moja zamisao poklopila sa događajem koji je usledio i slikom koja je iz toga nastala, a koju sam nazvao Crvene čizmice.