Baveći se fotografijom, upoznao sam ljude koji su na mene ostavili snažan utisak i u velikoj meri uticali i na moj rad. Jedan od najzanimljivijih i meni veoma dragih ljudi je svakako Goran Malić, slikar, fotograf, prozni pisac i istoričar fotografije. Njegova veličina je u tome što je on izrekao suštinu koju sam i sam naslućivao, a nisam znao reći. Tajna dobrog pisca je upravo u tome da pogađa misli čitaoca i da mu na taj način da neku vrstu podrške. Najkarakterističniji primer za to je njegov esej na temu bavljenja fotografijom "Lični pogled", u kome kaže:
"Nikad nisam pretendovao na neku posebnu fotografsku mudrost. Ne patim za titulaturom, niti je navodim u svojim dokumentima ili knjigama. Motivima prilazim s ljubavlju, neopterećen bilo čijim zahtevima. Nemam onaj grč (ili, možda je bolje reći, kompleks ugrožene vrednosti) koji srećem kod mnogih mojih poznanika - fotografa, što se iz petnih žila trude da budu neko i nešto u svetu umetnosti, makar da to ni izdaleka nisu. U stvari, ponekad mislim da ono što radim (uprkos svim društvenim i strukovnim priznanjima) i nije umetnost nego, jednostavno, samo fotografija. Zato me i ne pogađa kad neko u meni prepozna sumanutog hobistu koji slika golubove ili pse skitnice, poput onog popa iz vica što, dokon, krštava jariće ne bi li održao svetootačku kondiciju."
U samo jednom pasusu Goran Malić je dao, po meni, esenciju škole fotografije, zasnovanu na bogatom iskustvu istinskog umetnika.
One koji žele da saznaju više o ovom plodnom autoru, predlažem da ga potraže na internetu, na njegovom veb časopisu Fotogram, a, takođe i na jutjubu na kome je objavljen intervju sa njim pod nazivom Velikani srpske fotografije - Goran Malić.