Jedne večeri me je telefonom pozvala glumica i pevačica Suzana Petričević da me zamoli da sutra dođem u Ustanovu kulture Vuk Karadžić, u pozorište, da bih snimio novosnovanu grupu džez pevačica - Jazz dive, čiji je i ona bila član. Rekla je da je obezbedila pozorišnu rasvetu u trajanju od sat vremena i da bi to trebalo obaviti na maloj sceni.
Bio sam zatečen, nepripremljen, a pogotovo što nisam u tome imao iskustva. Ja sam bio lajf fotograf koji nije snimao režirane scene, a pogotovo ne na veštačkom svetlu i u scenskim uslovima. Ipak sam pristao, pošto im je bilo hitno, a za mene profesionalni izazov. Onda sam te večeri počeo da u malom bloku pravim skice i plan snimanja. Bilo je osam pevačica i ja sam nacrtao unapred glavnih šesnaest scena koje ću snimiti. Planirao sam da svaku pevačicu snimim u prvom planu a da ostalih sedam bude u pozadini, čime bih naglasio da je reč o grupi a da je svaka članica zapravo solo pevačica. Pored Suzane Petričević, grupu su činile Bobana Đorđević, Jelena Jovović, Katarina Kačunković, Ksenija Kočetova, Sanja Marković, Ljiljana Sađil i Irena Blagojević.
Sutradan sam došao u pozorište gde su me dočekale već obučene i našminkane pevačice. Malo je reći da mi je društvo prijalo, pogotovo što sam veliki ljubitelj džeza, a i sam sviram klavir. Osim toga, reč je o vrhunskim umetnicama koje krasi velika kreativnost. Devojke su bile veoma raspoložene, ja sam snimio sve što sam poželeo, a džez dive su bile zadovoljne.
Džez dive su fotografije kasnije koristile za promociju zajedničkh koncerata. Gde god bi se pojavile, one bi izavale oduševljenje publike. Da je bilo sreće da su ih zvanične institucije kulture podržale, one bi mogle predstavljati Srbiju širom planete na značajnim međunarodnim skupovima.
Sanja Marković
Irena Blagojević
