Svaki je čovek svet za sebe. Svaki drukčiji. Ljudi hodaju jedni pored drugih, iza ili u susret drugima, ali se retko sudaraju. Koračaju u ritmu grada.
Neko je zaokupljen bolom u kolenu, neko hita kući svojoj ženi i deci. Neko smišlja sitne pakosti, neko se nečemu smeje, neko mrzi, a neko voli. Nekom je ovaj divan sunčani dan početak a nekome kraj života.
Koračam ulicom u pešačkoj zoni španske Valensije sa fotoaparatom okačenim oko vrata spreman da svakog trenutka škljocnem. Sakrio sam se u dubokoj senci ulaza jedne velike robne kuće i čekam da ispred mene prođu ljudi iz moje priče ali tako da se ne sudaraju, da se njihovi paralelni svetovi, u ritmu grada, naslute. Škljocnuo sam. Njihove figure, bez imena, prenesene svetlošću, uđoše bezbolno u moju mračnu kućicu u kojoj se udobno smestiše da nastave put ka večnosti na neki drugi način u neki novi svet paralelan sa milijardama drugih.