Da li je tačna ona izreka da slika govori više od hiljadu reči? U većini slučajeva jeste, ali često i ne. Neki put slika i reč zajedno govore više.
Evo primera. Pre devet godina, 2013.g. sam snimio kako Dragan Đilas “umire” od smeha pored Borisa Tadića. Scena se odigrala tačno preko puta hotela Metropol, na delu gde se ulica Braće Nedića uliva u Bulevar Kralja Aleksandra. Ne bi tu bilo ništa čudno da se taj humor ne odvija u tužnoj povorci ka Novom groblju, povodom desetogodišnjice ubistva Zorana Đinđića, njihovog partijskog kolege, vođe Demokratske stranke i predsednika srpske Vlade. Atentat se odigrao na taj dan 12. marta 2003.g. Ko to ne zna, a nije dužan da zna, pomisliće da se na ovoj fotografiji radi o dva čoveka koja, možda, reklamiraju muška odela.
Zato ova slika nije vredna sama za sebe, nije univerzalna, već može imati značaja samo za one koji poznaju i koji su poznavali političke prilike. Đilas je u nekoj navodno demokratskoj proceduri, smenio Borisa Tadića sa mesta predsednika Demokratske stranke. Tadić je to mesto zauzeo po smrti Zorana Đinđića. Zoran Đinđić, iako veoma popularan u to vreme nije imao snage da osnuje sam svoju stranku sa novim članstvom, već je, u nekakvoj "demokratskoj" proceduri preoteo vlast osnivaču te stranke Dragoljubu Mićunoviću.
Da li znamo da čitamo fotografije i koliko nam prethodne informacije, obrazovanje i kultura uopšte u tome pomažu ili odmažu, pitanje je od koga zavisi i broj reči potrebnih za objašnjenje. Udruženi, fotografija i reč govore još više, a o vrednosti će odlučiti sud vremena.