SLIKAR, 2023, akirlik na papiru 21 x 29.7 cm, © Dragan Babović, 2023
Što ne reći, jedna od jačih kritika je da dela nekog slikara nemaju dušu. Kažu, sve je u redu, sve su mu, što se tiče tehnike, takoreći savršene. Originalan je, majstor je i kompozicije i boje i svetlosti i senke, uvek zanimljiv, pun likovnih sadržaja, ali, bez onog tananog što mora da te kao gledaoca dirne u srce. Povrh svega, kada okreneš glavu na drugu stranu, ne sećaš se više nijedne od velikog broja izloženih slika.
Od jedne do druge izložbe, uvek isto. Sve dok jednog dana, tog jednog jedinog dana koji ću pamtiti celog života, taj slikar bez duše nije izložio platno koje nas je sve nateralo da zaplačemo. Ko bi god prišao slici na jedan metar nije mogao a da ne zasuzi. Niko od nas to nije mogao da veruje, to jest nije očekivao od njega. Ovoga puta slika nije bila tehnički savršena, ali je imala dušu. Svako se sada pita šta je bilo na toj slici? Ako biste nekog terali da se zakune u sve na svetu i kaže šta je bilo na njoj, niko ne bi mogao da je opiše nijednom jedinom rečju. Nije bio ni pejzaž, ni mrtva priroda ni portret, ništa što se može opisati rečima. Bila je to samo slika, jedna čista slika za koju se od svih reči iz najdeblje knjige srpskog rečnika može upotrebiti samo jedna jedina reč, a to je - slika.
Danas, kada saberem sve što sam znao o njemu, pa i o drugim slikarima i o slikarstvu uopšte, sve sam skloniji verovanju da svi slikamo da bi došli do te jedne slike, slike sa dušom.
© Dragan Babović, 2023