Sačekali su ga na mestu na kome je najmanje očekivao. I ubili su ga.
Policija je zvala njegovu suprugu tačno u dva i trideset iza ponoći.
- Gospođo, zovem vas iz policijske stanice. Molim vas ako stojite, sednite. Moram da vam saopštim tužnu vest. Vaš muž je pre pola časa ubijen na parkiralištu u centru grada.
- Znala sam.
- Šta ste znali?
- Da će biti ubijen?
- Kako?
- Vrlo jednostavno. Nisam znala samo da će to biti tako brzo.
- Ne razumem, kako ste to mogli znati?
- Nije bitno. Recite vi meni da li ste uhvatili ubicu?
- Ne. Upravo tragamo za njim.
- Ja znam ko je to.
- Kako znate?
- Doneću vam njegovu fotografiju. Dolazim odmah.
Policajac je ostao zabezeknut širom otvorenih usta.
Strašna vest zatekla je suprugu u krevetu usred sna. Iznenadno buđenje bilo je šok samo za sebe. Kad god se muž ne bi vratio kući na vreme, ona bi pomislila na mogućnost njegove smrti, ako ne od srca, onda od nečije ruke. On joj je to sam nagovestio. Ko očekuje takvu vest na kraju je i dočeka. Zato je sve unapred prebolela.
Njen suprug se zamerio "nevidljivim vlasnicima" obližnje kafane koja je godinama do kasno u noć emitovala nesnosnu buku zbog koje je on izgubio zdravlje. Svi njegovi pokušaji da se gradska vlast zadužena za red i mir sama obračuna sa bukačima nisu urodili plodom. Morao je na kraju sam da ih tuži, a onda mu je jedan od “nevidljivih pozadinskih vlasnika” jednom prilikom na sred ulice pokazao pokretom kako “ašovom kopa” rupu u zemlji. Shvatio je to kao kopanje groba.
Pošto je bio fotograf, narednih dana je lovio jednog od svojih “krvnika” i posle više pokušaja, uspeo je snažnim teleobjektivom iz daljine da snimi njegovo lice. Ispričao je sve svojoj supruzi. Rekao joj je da u računaru drži fotografiju svog eventualnog ubice i da je napravio kopiju originalne fotografije kojoj je pored osnovnog broja iz kamere dodelio naziv – UBICA. Jednom prilikom, šetajući se periferijom, slučajno je otkrio i gde ovaj stanuje. Ženi je, tako, zapisao i njegovu adresu. Narezao je i kompakt disk sa slikama i adresom. Rekao joj je, ako mu se nešto dogodi, dovoljno je da otvori cd ili da u tražilici računara samo napiše ime “ubica” i dobiće fotografiju onoga ko mu je pretio. Ako ga taj ne ubije, bar će biti naručilac ubistva, a ako ne i to, sigurno će biti umešan u ubistvo na ovaj ili onaj način.
Supruga se pojavila u policijskoj stanici tačno kroz sat vremena sa loše odštampanom fotografijom na običnom papiru, ali je predala i narezan disk sa originalom na kome je pisalo kratko – UBICA. Rekla im je da je njen suprug bio fotograf i da je tu fotografiju dao i sedmorici svojih kolega, koji će pred policijom ponoviti istu priču. Bio je predostrožan, jer je smatrao da su “nevidljivi” vlasnici kafane bili povezani sa svim strukturama u gradu, pa je računao da mogu da dođu i do njegovog računara. Seća se dobro da joj je rekao kako ga nerviraju njegove kolege fotografi koji svojim fotografijama ne dodeljuju nikakvo ime, a da je to veoma važno.
Policija je odmah uhapsila osumnjičenog. Ovaj je posle dužeg negiranja, ipak, sve priznao.
Problem sa kafanom nije rešen do daljnjeg. “Nevidljivi vlasnici” su postavili drugog direktora. Mladi ljudi dolaze, vesele se, pevaju uz orkestar kao da se ništa nije dogodilo. Međutim, fotograf, koji i nije bio toliko poznat, se zahvaljujući celom ovom spletu događaja proslavio ostavivši iza sebe jedinstvenu fotografiju, koja je dobila istorijsku vrednost i po kojoj će on ostati zapamćen ne samo u analima kriminalistike.