Pijuckao sam espreso u kafiću u centru grada. Bilo je rano i ja sam bio jedini gost. Čekao sam da mi se pridruži prijatelj koji uvek kasni. Najednom uđoše dva mladića i sedoše za sto koji je bio blizu mojih leđa. Zato sam i čuo gotovo svaku reč njihovog, ispostaviće se, veoma zanimljivog razgovora, koji me je na neki način dirao u srce.
Oni nisu pričali o svakodnevnim gorućim stvarima, kao što su tek raspisani parlamentarni izbori, pandemija opasnog virusa, nisu kritikovali političare, hvalili obline popularnih lepotica, ili broj golova na utakmici. Nisu raspredali ni najnovije teorije zavere. Ne, ništa od toga. Govorili su o fotografiji i slikarstvu kao umetnosti. Budući da se bavim i jednim i drugim, baš me je zanimalo šta ti mladi ljudi imaju da kažu o te dve veoma slične ali i veoma različite discipline. Iz činjenice da nisu pominjali najnoviju tehniku vezanu za digitalne fotoaparate, objektive, rasvetu i slično, niti o vrsti boja, ili o četkicama izrađenim od posebne vrste dlake, zaključio sam da se radi o mladićima koji su prevazišli tehniku i uronili u svet ozbiljnog bavljenja umetnošću.
- Ne znam šta mi se dešava u poslednje vreme, reče slikar. Izgubio sam nadahnuće. Prosto ne znam šta da slikam.
- Čekaj, ti slikaš apstrakcije. Pa zar ti tu treba neka posebna inspiracija?
- Kako da mi ne treba. Tebi kao fotografu je mnogo lakše.
- E, samo ti se tako čini.
- Pa šta, ti nosiš svuda tvoj fotoaparat i samo biraš šta ćeš da fotografišeš. Scene ti se, gde god da kreneš, same nude.
- E kada bi to bilo tako jednostavno. I ja sam u krizi. Ni ja nemam inspiraciju.
- Ipak je tebi lakše, reče slikar.
- U kom smislu?
- I ti i ja imamo kao krajnji cilj da napravimo sliku koja će predstavljati neko kakvo takvo umetničko delo. Delo koje će koliko toliko zadovoljiti sopstvene kriterijume i koje ćeš pokazati drugome jer si siguran da stojiš iza njega.
- Tako je, reče fotograf. Svako od nas je pre svega sam sebi sudija.
- E, ali mislim da je tebi ipak lakše. Ne govorim da si ti manji umetnik, ni na kraj pameti mi nije takva ideja. Nego, ipak, tvoja fotografija uvek nastaje od predstave koja postoji u spoljnom svetu. Na tebi je samo zadatak da gledaš, da biraš šta ćeš slikati od onoga što je već dato, što je vidljivo i što postoji, a ja moram da iz sebe izbacujem svoj lični svet, koji se ne vidi sve dotle dok ga ja ne iznesem sopstvem rukom na svetlost dana.
- U pravu si. Slikarstvo zbog toga i jeste teže.
- Kod vas fotografa koji niste obični dokumentaristi, umetničko delo nastaje kroz duboko promišljanje o tome kako će izgledati gotova slika. Taj proces počinje i pre snimanja, a u toku snimanja ga određuje tvoja odluka o uglu iz koga ćeš snimiti neki prizor, da li će čovek snimljen iz donjeg ugla delovati moćnije nego kada ga snimiš odozgo čime mu smanjuješ tu moć u odnosu na okolni prostor. Onda imaš odnose oštrog i mutnog, gde se oštrom predmetu na zamućenoj pozadini daje pojačani značaj. Isto tako kroz dugu ekspoziciju možeš da dočaraš kretanje, da iz figuracije pređeš u apstrakciju. Da ne govorimo o kasnijoj obradi u fotošopu, igranje sa štampom itd. Ali, ipak, sve što radiš je ulazak spoljnog sveta kroz objektiv u spravu koja se zove fotoaparat.
- Vidiš da ni to nije lako, reče fotograf. Dobro si rekao, i hvala ti na tome, ja nisam dokumentarista, već umetnički fotograf. Kao takav, ja vidim gotovu sliku unapred i trudim se da iskoristim fotoaparat, koji mi zamenjuje tvoj alat koji se zove olovka, četka, špaklica ili sunđer, na primer. Moj cilj je da stvorim umetničku sliku koja će stajati obšena na zidu nekog stana. Taj zid može biti i zid neke galerije, zid neke banke, hotela, restorana, šta god. Fotoaparat i razni objektivi, koje koristim prema zamišljenom zadatku, mi služe da postignem ono što želim. A to nije samo spoljni prizor koji se nalazio predamnom, već obrada tog prizora kroz moju malu umentničku dušu.
- Priznajem, meni je lakše, pogotovo kao slikaru koji stvara apstraktne predstave. Ali, sve u svemu, konačna slika kojoj težimo, ona koju ti stvaraš fotoaparatom i kasnijom obradom u fotošopu, ona koju ti potpisuješ i ona koju ja stvaram slikajući je sopstvemom rukom bojama na platnu, i koju ja potpisujem, uvek je samo delo slobode koju uzimamo za sebe u našim glavama.
Ove reči mladog slikara delovaše na mene kao šlagvort. Odjednom sam osetio potrebu ali i slobodu da se umešam u taj razgovor.
- Izvinite momci, vaš razgovor je nekako dopro do mene, jer sedim na jedva pola metra od vas. Budući da sam ja i slikar i fotograf, a mogu da vam budem i roditelj, moram nešto da vam kažem. Nadam se da se nećete ljutiti i da to nije nepristojno.
- Ma ni slučajno, rekoše obojica u glas. Samo recite.
- Sve je u našim glavama i stvaranje i uništavanje, i zdravlje i bolest, i sloboda i zatvor. Ne opterećujte se nepotrebnim brigama. Uzmite slobodu u svoje ruke i stvarajte bez ikakvih kočnica i ograničenja onako kako vašem oku godi. Nemojte da vas koči razmišljanje o tome da li će se nekom dopasti vaša slika ili ne, šta će ko misliti o vama i vašim slikama, da li će one doći pod udar neke likovne kritike. Samo stvarajte. Vi treba da budete i svoj majstor i svoj naručilac i svoj galerista i svoj kritičar. Neka slobodan zid u stanu u kome živite bude nosilac vaše slike. Snimajte i slikajte ono što bi voleli da gledate na svom zidu. Ako je to lepa devojka, ako je to osunčani pejzaž ili planina u magli, ako je to klozetska šolja, mrtva kokoška kojoj je tek odsečena glava, ako je to crnobela ili šarena mrlja koja ne prikazuje ništa, ali u kojoj ti se učini da vidiš ipak nešto, neka to bude tvoja slika. Ti ćeš je gledati svakoga dana. Ona će biti ukras ili užas na tvom zidu. Kada se zasitiš te slike, ti je promeni, stavi neku drugu koju si napravio.
- Auh, reče fotograf, vi ste baš dodali gas.
- Tako je, rekoh. Ne treba slikati tako da se to dopadne nekom drugom, nekim autoritetima, koji su obično lažni, koji sami nikada u životu ništa nisu stvorili, nego samo palamude. Slikajte za sebe, za svoju dušu i pritom uživajte. Takođe nikada ne dozvolite sebi da uđete u psihološku trku koja vas izvodi na teren takmičenja sa drugima. Sport i umetnost nemaju nikakve veze. Niste vi gladijatori koji se bore sa drugim robovima na život i smrt. Ne, vi niste u toj areni. Te arene nema. Ona je samo u vašim glavama. Nema takmičenja i rang liste, ko je bolji a ko gori. Vi ste stvaraoci i u tome što vi stvarate nema boljih od vas. U tome i jeste stvar. Niko ne stvara isto. Onog časa kada prihvatite igru i da se takmičite ko će bolje da naslika jabuku, vi ili pobeđujete ili gubite. Samo je jedan pobednik a svi su gubitnici, poraženi. U ovoj igri koja se zove umetnost, nema ni pobednika ni poraženih. Nemojte da vas neko uvlači u tu priču. Nemojte nikada dozvoliti tako nešto.
- Auh, sada kada vi rekoste, sve ispada da je tako lako, prokomentarisa slikar.
- I jeste. Stvar je vrlo prosta. Mnogo jednostavnija nego što se misli. Tajna je u tome što se obojica bavite time zato što vas nešto na to tera iz dubine duše. Dok se drugi interesuju samo za novac i kako ga steći u što većim količinama, dok treći teško treniraju da bi pobedili nekog na nekom sportskom terenu, dok se četvrti operišu da bi lepše izgledali, a oni koji sebe ne vole traže ljubav što većeg broja, a nikada dovoljnog broja, birača, dotle vi radite nešto što je u svojoj suštini lepo. I što nije nikada uzaludno dok god se drži na ekseru i dok god bude prijalo vama.