Sećam se kao juče, naš kolega fotograf umro je iznenada na sred ulice negde oko tri po podne. Bio je na svim televizijskim vestima. Slučajna prolaznica je izjavila pred kamerama da je prisustvovala tom trenutku, da se nije mučio, da se naslonio leđima na drvo sporo klizući ka zemlji čvrsto držeći u rukama skupoceni fotoaparat.
Policija je sve lične stvari, uključujući i fotoaparat predala njegovoj supruzi. Žena nije znala šta će sa aparatom, jer su se zbog njega često svađali. Muž je, kako se njoj činilo, više voleo fotogafiju od nje. Iako nije imao neke titule bio je veoma cenjen. Jednog dana je aparat poklonila suprugovom kolegi fotografu.
– On je bio veoma, veoma dobar fotograf. Sada osećam krivicu što mu nisam posvetio više vremena, pravdao se kolega njenog pokojnog muža.
Kada je kasnije na svom računaru video šta je ovaj sve snimio u samo jednom danu, svom poslednjem danu, nije mogao da veruje. Fotografije sačinjene tog dana, njih pedesetak, bile su dovoljan dokaz o kakvom se umetniku radi. Takvom čoveku nisu bile potrebne nikakve titule, a sada niko nije bio nadležan da mu ih da.
Nakon četrdeset dana od smrti, kolega je supruzi doneo 40 fotografija koje je njen suprug snimio svog sudnjeg dana. Žena je bila dirnuta poklonom, jer je možda prvi put u životu videla delo svog supruga. Kada je shvatila kakav je umetnik živeo tu pored nje, ona je tihim glasom kao za sebe prozborila samo jednu reč:
- Blago.
© Dragan Babović