"Ako je hotel sa pet zvezdica moja tamnica, ne puštajte me van."
Učinilo mu se na časak da je ovako formulisana misao duhovita i pročitao je naglas svojoj ženi. Ljuta na njega od svađe koja je prethodila njegovoj misaonoj improvizaciji, nije ništa prokomentarisala. Samo je nastavila da pere sudove okrenuta leđima.
A on, zavaljen u nisku fotelju sa laptopom na kolenima, nastavi da piše.
Iako u srećnom braku, zaista, svi su svedoci da je njegov brak srećan, mnogo bolji od drugih, skladniji, o čemu govori i njegova dugovečnost, 35 godina nije malo, jedna stvar je od početka bila među njima nerešena i svo to vreme pretila da razori tu malu zajednicu, koja je, poznato je, veoma krhka, naročito u ova vremena. Osim toga, ni u hotelu sa pet zvezdica nije sve idealno.
Dok je on od početka nekako lebdeo, nije bio na zemlji, njegova devojka a kasnije i supruga, sa kojom je dobio dvoje dece, koja su kasnije kao visokobrazovani ljudi formirali svoje porodice, otisnuvši se iz njihovog doma, je čvrsto stajala na zemlji. Ta dva položaja, lebdenje i zemlja, koja prirodno stvaraju i dva različita pogleda na svet, jer su to različiti uglovi posmatranja, bili su ta nerešena stvar. I dok je žena to smatrala nedostatkom svoga muža, muž je smatrao da se greška da lako dovesti u red jednostavnim pristankom na takvu situaciju.
Sama činjenica da je brak toliko trajao i da je uprkos svemu bio jak, govori da je između muža i žene postojao prećutni pristanak na takav raspored snaga, ali supruga se sa time nije mogla pomiriti.
Sedeći zavaljen u svojoj niskoj fotelji sa laptopom u naručju, pisac je pokušao rečima da sažme ovo jedinstveno iskustvo svoga braka. Pisanje je čudna pojava. Misao se kreće što kontorlisano što sama za sebe, težeći da se zaokruži. Voleo je svoju suprugu i nikada nije razmišljao samo u svoju korist, već i za njenu, tražeći uvek opravdanja za njen ugao gledanja i njen pogled na svet. Često mu se činilo da ona, koja tako čvrsto stoji na zemlji, nezadovoljna njegovim lebdenjem, isto tako lebdi u svojoj stalnoj težnji da ga prizemi, da ga urazumi i spusti na zemlju. U jednom času shvati da je on imao pregršt nesvakidašnjih ideja, čije izmišljanje i stavljanje na papir, zapravo predstavlja svojevrsno prizemljenje, a da njegova žena koja stoji čvrsto na zemlji, zapravo sve vreme lebdi više od njega, nošena samo jednom upornom i tako nerealnom idejom da prizemlji muža koji nije stvoren da stoji na zemlji već da lebdi.
I dok je smišljao način da ženu, koja je prala sudove, odljuti i da joj predloži šetnju po sunčanom danu pored Save, pade mu misao s početka priče o tome da je njegov brak neka vrsta tamnice ali koja je, bar za njega, kao hotel sa pet zvezdica, u kome je lepo tamnovati. Bio je svestan šta je njegova žena pomislila kada joj je pročitao tu svoju novostvorenu izreku - "Lako je tebi da u tom hotelu uživaš dokle god ja budem prala sudove, prala veš, čistila, kuvala, prinosila i odnosila"... Znao je šta misli, ali to nije mogao da promeni. Mogao joj je samo ponoviti po ko zna koji put da je voli, znajući da će ona misliti "Lako je voleti nekog kao što sam ja, koja ti sve to čini, a ne pitaš se da li je meni lako da volim tebe koji umišljaš da si pisac".
Znao je, znao, a nije mogao ništa da preduzme, osim da piše i izmišlja novo igranje rečima. Podigao je pogled i kroz velika stakla blakonskih vrata video hiljade prozora na udaljenim fasadama zgrada. Iza svakog se krila ova ista priča, odvijala ista drama čije su uloge igrali drugi, njemu nepoznati, glumci, svi ubeđeni da je to samo njihova lična predstava. Bio je siguran, da kao i njegova žena, svi misle da treba nekud otići, nešto preduzeti da bude bolje, da treba menjati. Nije mu bilo jasno kako svi ti glumci ne vide da već žive u svom hotelu sa pet zvezdica.
Ima nešto što u ovoj priči, ipak, nedostaje. Boravak u hotelu sa pet zvezdica traje onoliko koliko si platio. Kada ti istekne aranžman, na vratima te čeka obaveštenje da napustiš sobu sutra do 12 sati.
© Dragan Babović
