Moj najbolji prijatelj je veliki usmeni književnik. Kada on ispriča priču, ta priča je ispričana. On, istina, voli mnogo da priča, gotovo da ne staje satima. Mnogi ga zbog toga izbegavaju. Ali ja ne. Ja ne, jer sam njegov najbolji slušalac, strpljiv i uvek željan novih priča.
Sto puta sam ga savetovao da zapiše to što govori. Dok strpljivo slušam, ja se nerviram i preznojavam godinama, jer ne smem da mu priznam nešto. Utoliko pre, što sam uveren da sam ja, zapravo, njegov jedini slušalac.
Za razliku od njega, ja pišem svoje kratke priče koje nikada neće biti zanimljive kao njegove. Pišem iz nekog svog posebnog ugla, koji nema veze sa njim. Nisam mudrac od koga bi neko možda mogao nešto da nauči. Ali, za razliku od mojih pisanih, usmene priče mog prijatelja su uvek poučne. One su mnogo bolje, sadržajnije, dublje, misaonije.
Dok mi priča, ja vidim kako pažljivo snima i lovi najskrivenije trenutke mog oduševljenja. U njegovoj uzbuđenosti vidim kako zamišlja da ga, osim mene, pažljivo sluša i publika koja je ispunila i poslednje mesto u pozorištu. Moj osmeh, moje oduševljenje njegova su duhovna hrana, potvrda njegove vrednosti. Na kraju, on u svojoj glavi čuje aplauze masa.
Pa ipak, u celoj stvari ima nešto što je potpuno poražavajuće za mog prijatelja. Ja imam slabo pamćenje i sve te njegove priče ne mogu da upamtim niti da ih zapišem.
Često, dok ga slušam kako izvodi jezičke bravure, kako gradi i ređa događaje i ličnosti, razmišljam o tome, šta čitalački svet propušta što te priče nisu zapisane. On me već decenijama merka, tražeći u nekom krajičku mog oka priznanje da ja zapisujem sve što mi on govori, nadajući se da će sve te njegove priče ipak biti zapisane i da će ga se ljudi po njima sećati. A ja razmišljam o tome koliko je po istoriju srpske književnosti loša i nesrećna kombinacija usmenog književnika i pisca koji ima slabo pamćenje.
© Dragan Babović
