Severin je posle svađe sa ženom, ne želeći da umre od besa što mu žena stalno nešto prebacuje, što ga stalno neopravdano okrivljuje za razne stari, izašao na ulicu da se prošeta. Tek je počela jesen i hladnoća se polako ali sigurno uvlačila u njegov mantil.
Uskoro je stigao u obiližnji kafić, pozdravio sa sa nekim poznatim licima, seo za svoj omiljeni sto, sačekao ljubaznu kelnericu i naručio produženi espreso u velikoj šolji bez mleka.
Kafa je brzo stigla, ali taman kad je hteo da srkne prvi gutljaj u kafić su kao furije ušla tri momka u policijskim unifromama sa mašinkama u rukama i naredila mu da odmah krene sa njima u policijsku stanicu.
On je ustao, ali mu je jedan o policajaca zavrnuo "rukav" i tako ga izveo iz kafića. Na čiviluku je ostao da visi njegov mantil.
U stanici je saznao da ga je žena prijavila za nasilje u porodici. Dežurna ekipa je odmah izašla na teren i utvrdila da žena ima modricu na jednom oku, te snimila par slomljenih tanjira i čaša na podu. Žena im je objasnila da je muž počeo iznenada, u toku kraće svađe, da je tuče i da je počeo da lomi sve po kući, a da je potom otišao preteći joj da će se vratiti i ubiti je.
Severin nije mogao da veruje u kakvoj se situaciji našao. U sobi su bila dva islednika, jedan dobar i jedan loš. Onaj loš mu se unosio u lice i pretio, zahtevajući od njega da prizna, a ako to ne učini dobrovoljno oni će ga prisiliti. Onda bi nastupio onaj dobri i pokušao smirenim tonom da mu govori kako oni samo obavljaju svoju dužnost, da ga oni kao muškarci razumeju, svi znaju da su žene svađalačka bića, da su skoro sve takve, ali da je za njega najbolje da prizna i obeća da neće nauditi svojoj ženi, pa će ga pustiti, s tim da se ne vraća kući već da prespava u hotelu ili kod rođaka. To je bolje, nego u pritvoru.
Severin ih je strpljivo gledao i slušao i divio se uverljivosti glume ova dva inspektora. Onda ih je pitao da li sme nešto da kaže, a oni su odobrili.
- U redu, priznaću sve. Nema problema. Moram prvo da vam izrazim divljenje kako glumite. Bolji ste od prvaka Jugoslovenskog dramskog pozorišta. To vam garantujem kao dramski pisac. Ha, ha... Gospodo, nije vam lak posao. Ali, ali...ali.... uhvatili ste pogrešnog tipa.
Policajci su se zgledali. Nisu želeli da pokažu ništa na svojim već davno, za druge ljude, hladnim i proračunatim licima, koje nijedna priča, nikakav izgovor, ma kakav bio, nije mogao izvesti iz takta, niti pokazati osumnjičenom da mu veruju ili da saosećaju sa njim.
- Znam da imate posla sa raznim pokvarenim likovima, zlikovcima, sitnim lažovima, šibicarima, potkazivačima, pa i ubicama... ali sada ste se stvarno prešli. Ja jednostavno nisam taj.
Policajci su ćutali i davali mu znak da nastavi.
- Molim vas, odvezite me mojoj kući i mojoj ženi i suočite me sa njom. Stavite mi lisice na ruke, zavežite noge, samo me molim vas pustite da joj kažem samo jednu rečenicu, tj. postavim samo jedno pitanje i za sve nas će ovaj slučaj biti rešen.
Policajci su se zgledali. Sa ovako neobičnim zahtevom se još nisu susreli u svojoj karijeri. A nikada i nisu videli ovako mirnog čoveka, toliko sabranog u situaciji u kojoj se našao. Na njegovom mestu obično i potpuno nevin čovek počne da se oseća krivim, da umišlja da je možda i učinio ono što mu stavljaju na teret. Potpuno nevinom čoveku se od straha rađaju slike zločina koji nije počinio kao da ga jeste pičinio. Pošto ne može da dokaže ništa jer mu policija ništa ne veruje, tako zbunjen počne da se brani bez smisla i trunke uverljivosti. Koliko je samo nevinih završilo u zatvoru a ni policija ni tužilaštvo ni sud nisu mogli da mu pomognu. Znali su da nije kriv, ali za to nije bilo dokaza, a sve ostalo je ukazivalo da je on taj izvršilac. Zbog toga inspektori rešiše da udovolje osumnjičenom. Uskoro su ušli u stan i u kuhinji suočili Severina i njegovu ženu.
- Možete joj postaviti to pitanje, ali samo jedno, reče dobri policajac.
- U redu, reče Severin i obrati se ženi koja nije smela da ga pogleda u oči. Reci, da li si pronašla moju svesku sa pričama koju sam držao u fijoci mog radnog stola?
Ona podiže glavu prema njemu i reče jedva kroz zube - Jesam.
- Gde je ta sveska?, upita inspektor.
- Evo, reče žena i pruži svesku koja je stajala na radnom delu kuhinje.
- Otvorite stranicu broj 77, reče Severin.
Policajac otvori stanicu i na glas poričita naslov - "Paklena priča".
- Pročitajte na glas priču, "naredi" Severin.
Inspektor poče da čita:
"Severin je posle svađe sa ženom, ne želeći da umre od besa što mu žena stalno nešto prebacuje, što ga stalno neopravdano okrivljuje za razne stari, izašao na ulicu da se prošeta. Tek je počela jesen i hladnoća se polako ali sigurno uvlačila u njegov mantil.
Uskoro je stigao u obiližnji kafić, pozdravio sa sa nekim poznatim licima, seo za svoj omiljeni sto, sačekao ljubaznu kelnericu i naručio produženi espreso u velikoj šolji bez mleka.
Kafa je brzo stigla, ali taman kad je hteo da srkne prvi gutljaj u kafić su kao furije ušla tri momka u policijskim unifromama sa mašinkama u rukama i naredila mu da odmah krene sa njima u policijsku stanicu.
On je ustao, ali mu je jedan o policajaca zavrnuo "rukav" i tako ga izveo iz kafića u kome je na čiviluku ostao da visi njegov mantil."
- Stanite, reče Severin, ostalo znate.