Advokat Mihailović je spasao toliko brakova. Svoju kancelariju je iz stana premestio u jednu uglednu beogradsku kafanu i tamo je primao svoje klijente. Nije nikada znao da naplati svoje usluge, jer je svoj poziv doživljavao kao misiju, pa bi za korisne savete, ako ništa drugo, bar popio kafu na račun klijenta. Smatrao je da je pozvan da pomaže ljudima bez obzira na plaćanje. Koliko se razlikovao od drugih, neka posvedoči i ova istinita priča.
Preporučen od jednog druga imao je zakazan sastanak sa ženom koja je želela da pokrene parnicu za razvod braka. Stigla je tačno na vreme.
"Izvolite, ispričajte mi svoju priču".
Žena je počela da govori o mužu od koga je htela da se razvede. Rekla je da su u braku deset godina, da imaju dvoje dece. Pre toga su bili u vezi tri godine i sve je bilo u najboljem redu. Voleli su se. Ali, vremenom, on se promenio. Nekako se izgubio. Ostao je bez ambicija. To se odrazilo i na njegov posao i položaj u preduzeću. Plata mu se smanjila, tako da je ona sada zarađivala više od njega. Na posao je išao sve ređe. Bio je okupiran kompjuterskim igricama, skidanjem filmova sa interneta i gledanjem televizije. Onda ga je uhvatila ljubav prema fotografiji, kupio je veoma skup fotoaparat sa kojim je krstario gradom i slikao sve i svašta. Posle je trošio grdno vreme na obradu fotografija. Ona je dolazila umorna sa posla. Kod kuće su je čekali sudovi, kuvanje, pranje, peglanje, čišćenje, plaćanje računa. On se ničega nije prihvatao. Ni decom se nije bavio. Sve je palo na njena leđa. Muž je postao gubitnik. Pokušavala je da mu pomogne, ali što bi ona više insistirala on se sve više povlačio u sebe i postajao sve pasivniji. Uveče bi držao daljinski u rukama i do besvesti menjao programe na velikom televizijskom ekranu. A ako ne to, onda bi buljio u svoje fotografije na velikom monitoru. Kako više nije bilo pomoći, odlučila je da se razvede.
Advokat Mihailović je pažljivo slušao, i slušao, i posle jednog sata je iskoristio malu pauzu u njenom govoru i upitao da li je to sve, na šta je ona odgovorila potvrdno.
"U redu, reče Mihailović. Vidite, priznaću vam nešto. Dok ste opisivali svoga muža, kao da ste opisivali mene".
Žena ga pogleda iznenađeno. Ove reči kao da su je trgle iz nekog sna. Oštar i ljutit izraz na njenom licu zameni sada mnogo pitomija spremnost da čuje šta će advokat dalje reći.
"Vidite, mi muškarci živimo u drugom svetu od vas žena. Ja, i milioni drugih, se ne razlikujemo od vašeg muža. Svi smo isti. A zašto je to tako, ne znam. Valjda smo tako postavljeni. Žena je uvek neko ko dela u stvarnosti odmah, na vreme, svesna onoga što se oko nje dešava. Ona samo traži sigurnost..."
"Tako je, sigurnost", ponovi gospođa.
"A mi muškarci smo sve vreme u nekoj vrsti sna, kao da čuvamo snagu i energiju za neku završnu bitku, neki konačan obračun sa zlom koje nas okružuje i zbog koga se vi žene i osećate nesigurnim."
Žena se sada nađe na nesigurnom terenu, nije joj ovo bilo baš najjasnije.
"Dakle, muškarac smatra da žena treba da se oseća sigurnom samim tim što je on tu kraj nje, bez obzira šta radi. On je spreman da se žrtvuje kada dođe vreme. Ali vreme u kome živimo nije takvo. Nema potrebe za tim... On samo želi ljubav isto kao i žena".
"Pa ima je", pomisli žena...
"I on radi i ima problema na poslu, ali vas sa time ne opterećuje. Kada uđe u kuću on sve to ostavlja iza sebe i čuva vas od toga. Zato, izvinite što ću vam to reći sada. Vi ste došli kod mene da vam kao advokat napišem tužbu za razvod braka. Nema problema. Verujte, ništa lakše. Osim toga, to je za mene pristojna zarada. Ali, molim vas, u ovoj priči najmanje sam bitan ja. Zato je moj savet da se ne razvodite. Ne nikako. Molim vas..."
Klijentkinja ga pogleda svojim krupnim očima, a on zamisli njenog muža, tupana, koji se igra sudbinom u kojoj može izgubiti i ovu lepu ženu i zajedničku decu, a sve je to sada u rukama tamo nekog advokata.
"Molim vas, recite mi da li se možete setiti kada ste poslednji put zagrlili svoga muža? Da li se sećate kada ste ga nežno pomilovali po obrazu ili glavi"?
Ona ga je gledala začuđeno bez reči.
"Vidite, ja vam predlažem da date priliku svom mužu još tri meseca. Da ga danas, posle našeg razgovora, za koji on, naravno, neće znati, na primer, onako uzgred, zagrlite, poljubite u obraz ili pomilujete po glavi, kao što ste, siguran sam, nekada činili. On to ne očekuje i biće prijatno iznenađen. Videćete. Recite mu neku nežnu reč. Pokušajte da ga bar nedelju dana ne grdite i ne kritikujete i kada vam se puca od besa. Pokušajte da se ne žalite što obavljate sve kućne poslove. Nemojte ga porediti sa drugim muškarcima koji su navodno uspeli u životu. Zamolite ga ljubazno da vam ponešto pomogne. Pokažite mu da računate na njega. I onda se vidimo za tri meseca".
Žena ga je slušala ne verujući da postoje takvi ljudi. Pitala ga je koliko je dužna, a on je samo odmahnuo rukom rekavši - "Pa molim vas, nećemo o tome".
Potom je ustala, zahvalila se i otišla.
Meseci su prolazili, a oni se više nikada nisu videli.