KLAVIRISTA, 2020, akrilik na platnu 22x28cm, © 2021 Dragan Babović

Bila dva slikara, jedan koji je mogao da naslika sve što poželi i što mu neko naruči i jedan koji je slikao samo ono što je mogao.

To ih nije sprečavalo da budu dobri prijatelji. Prvi je uspevao da živi od svog slikarstva, a drugi ne.

Slike oba slikara su rađene na gotovim platnima koja su kupovali u istoj radnji, slikane istim bojama. Kao predmeti koji mogu da se okače na zid one su bile iste, ali su se predstave koje su stajale na površini platna razlikovale.

Predstave na slikama slikara koji je znao sve da naslika su se sastojale od predela, ljudi, biljaka i životinja, koje je slikar tako verno prikazivao da su gledaoci mislili da su to fotografije. Svi su se divili njegovom umeću i čudili kako neko može da tako verno dočara realnost.

Predstave na slikama slikara koji je slikao samo kako je mogao, bile su neprepoznatljive, nisu predstavljale nikakav predmet iz prirode. Gledalac nije znao šta da gleda na njima, jer se ništa nije moglo prepoznati, osim bojenih površina i po koje linije koje su stajale u nekom odnosu.

Slikari su uvek zajedno izlagali i selili svoju izložbu od grada do grada, od sela do sela, širom cele zemlje. I uvek, gotovo uvek, su kupci kupovali slike slikara čije su slike bile toliko verne. To se ponavljalo godinama sve dok jednoga dana, jednoga dana kada se na vratima galerije pojavila najlepša žena na svetu. Kada su je ugledali, slikarima je pala vilica, a posetioci su se razmakli da je puste da sama neometano pogleda izložbu. Svi su uživali u njenim izvajanim nogama i zvuku visokih potpetica koji je odzvanjao salom. Dugo je stajala pred svakom slikom, podrobno je osmatrajući više nego bilo koji gledalac, a kada je videla sve, glasno je upitala "Ko je autor ove slike?" - pokazujući jednu od slika slikara koji nije prodao nijednu sliku u životu.

U galeriji je nastao tajac. Slikar je sa nevericom upitao svog druga da li je to ona pitala za njegovu sliku, a ovaj se nasmešio i klimunuo glavom. Ustao je polako, prišao ženi i rekao - "Ja".

"Ja sam vlasnica galerije u Njujorku i želim da vam priredim izložbu", reče lepa žena, na srpskom jeziku sa američkim naglaskom. "Samo me zanima da li imate i slike velikog formata"?

"Imam", reče slikar koji je celog života slikao samo ono što je mogao. "Imam", ponovi još jednom.

Najlepša žena koja je viđena ne samo tog dana u toj galeriji u Beogradu, već i uopšte, izvadi iz tašnice mobilni telefon, zamoli slikara da joj da svoj broj te reče da će ga sutra čekati na Trgu Republike tačno u 11 sati ujutru da popiju kafu i da se dogovore.

"Ovako originalne slike skoro nisam videla", reče oduševljeno žena i napusti galeriju ispraćena pogledima posetilaca koji su ostali u čudu.

Zanimljivo je, da su posle tog događaja, koji se prepričavao, mnogi u slikama slikara koji je slikao samo ono što je mogao, počeli da vide ono nešto. Čak i njegov kolega slikar. Tako je bilo.

© Dragan Babović