Posle veoma uspešne izložbe mog prijatelja fotografa pod nazivom „Ima Boga“ u prestižnoj galeriji u centru grada, sedimo u obližnjem kafiću da sredimo utiske.

– Čestitam još jednom, rekoh, svaka fotografija ti je malo remek delo. Uhvatio si svako događanje baš u pravom trenutku. Glavna figura čoveka je na pravom mestu, dobro izdvojena svetlošću i veličinom od pozadine, uvek u skladnom odnosu prema okolini i drugim figurama, u čemu se kriju razna značenja. Posebno mi se dopadaju senke, ponegde i sumaglica, koje celom prizoru daju dopunsku atmosferu. Svaka snimljena scena je prava retkost. Tvoje kompozicije su primer za uged u pogledu rasporeda svih važnih likovnih elemenata kao što su oblik, boja, svetlo-tamno i unutrašnji izraz. Pritom sve fotografije čine vrednu celovitu zbirku. Međutim, izvini što te ovo pitam – nisam primetio da ijedna fotografija ima veze sa crkvom, teologijom ili religijom. Nisam shvatio zašto si izložbu tako naslovio?

– Nisam samo ja zaslužan za nastanak tih fotografija, reče moj prijatelj fotograf, iza koga je stajala gotovo četrdesetogodišnja karijera.

– Kako nisi samo ti, upitah?

– Pa kada saberem i oduzmem sve što sam radio i kako sam radio, zaključio sam da je sreća presudna. Kao da je Bog umešao svoje prste.

– Ne znam te kao nekog preterano velikog vernika, rekoh.

– Celoga života sam mislio da je dovoljno da se čovek trudi, da uči, da napreduje, da se usavršava, pa da njegov dar za fotografiju da određene rezultate. Međutim, priznaću ti, ma koliko to bilo tačno, bez neke dodatne sile, koju ne mogu rečima objasniti, osim srećnom okolnošću ili Božjom pomoći, nikada ne bih uspeo da dobijem željeni snimak.

– Izvini, rekoh, molim te objasni mi to, nisi mi potpuno jasan.

– U poslednjih desetak godina sam pored fotografija koje sam uspeo da snimim baš onako kako sam želeo u trenutku snimanja, počeo da stavljam naslov IMA BOGA. A zašto? Zato što sam pre nego što sam ih snimio pomislio „Ako ima Boga, scena koju sam predvideo će se dogoditi i ništa mi se neće isprečiti na putu do realizacije snimka“. I zaista, to je počelo da mi se redovno događa, kao da Bog ispunjava moje želje.

– Ne mogu da verujem šta pričaš?

– Veruj mi. Koliko sam samo dobrih scena izgubio kada sam imao najjaču želju da to snimim. Očigledno da mi te scene nisu bile suđene i da ne zavisi sve uvek samo od mene. Na primer, ugledam biciklistu koji putuje sa svojom dugom senkom na asfaltu i ja ga pripremljen čekam da izađe na čistinu, kad se baš u tom trenutku, ispred njega iz nebuha stvore automobili, autobusi i trista drugih čuda koji ga zaklone i meni propadne dobra prilika. Neželjeni predmeti kao da se na silu guraju u kadar koji sam hteo da snimim i takvi snimci postaju potpuno neupotrebljivi.

– I meni se to hiljadu puta događalo, ali ja sam strpljiv i onda čekam da se scena ponovi.

– Eh, reče, video si moju izložbu i sve te scene. Sve su neponovljive. One se događaju samo jednom. To ih i čini vrednim. O tome ti pričam.

– Priznajem da je nama koji snimamo scene stvarnog života, uvek van studija i bez ikakvog nameštanja, sreća i te kako potrebna, rekoh.

– Tako je. Mi smo fotografi života, koji ne režiramo scene, već ih lovimo i hvatamo njihov neponovljiv trenutak. Ja sam primetio određenu zakonitost u dešavanju, nastavi fotograf. Kad god posumnjam da ću uspešno snimiti neku scenu, obavezno se situacija tako iskomplikuje da ostanem bez željenog snimka. A kada sam opušten i kada kažem sebi, ma nema veze, šta bude biće, sve protekne kako treba. Tako su nastali svi moji snimci koje nazivam „Ima Boga“.

– Sa tim se u potpunosti slažem, rekoh.

– Izvini, reče fotograf. Kada ovo govorim, ne želim da povredim nekog vernika. Ni sam ne znam konačni odgovor, da li su snimci koji mi uspevaju, kao i oni koji iz nekog nedokučivog razloga nikada ne uspevaju, delo moga truda ili delo Božjeg nauma.

Dok smo ispijali poslednje gutljaje kafe on dodade pitanje koje je bilo neka vrsta „šlaga na torti“:

– Nađi mi, molim te, lice koje zna tačan, iskustveno, životno i naučno proverljiv odgovor.

© Dragan Babović