VRATA, 2022, detalj, akrilik na lesonitu 40 x 50cm, © 2022 Dragan Babović
Uskoro će zora. Sedim na planeti Zemlji, okrećem se sa njom u malom krugu oko njene ose i u velikom krugu oko Sunca. I dok negde daleko na drugom kraju planete neki dokon pop i jariće krsti, pokušavam da objasnim sebi odnos koji imam sa meni dragim gospodinom Goranom Malićem.
Taj odnos me često vraća na čuvenu pripovetku Antona Čehova "Činovnikova smrt" u kojoj činovnik Ivan Dmitrič Červjakov u sred pozorišne predstave slučajno kine i uprska teme civilnog generala Brižalova, koji sedi na sedištu ispred njega. Iako se general ne buni, činovnik koji živi u čvrstim stegama svog lepog vaspitanja, nekoliko dana pokušava da se izvini generalu, koji mu sve vreme oprašta do trenutka kada činovnik postaje toliko napadan da ga general uvredi. Činovnik se vraća svom domu i umire nesrećan na divanu.
Kada se Čehovljev junak "čita između redova" on se, zapravo, ne izvinjava generalu koji se slučajno zove Brižalov, već generalu u sebi, koji nikako ne može oprostiti jednom običnom činovniku koji se slučajno zove Červjakov. Drugim rečima, Čehov pita čitaoca, šta bi on uradio da je bio na generalovom mestu, a šta na činovnikovom? Veliki pisac je onaj ko uspe da kaže nešto što je čitalac hteo reći ali nije znao kako. Tako Goran Malić, naš čuveni likovni umetnik, fotograf, istoričar fotografije, publicist, pripovedač, kada govori o fotografiji i bavljenju fotografijom, u svom delu "Lični pogled" kaže: "Nikad nisam pretendovao na neku posebnu fotografsku mudrost. Ne patim za titulaturom, niti je navodim u svojim dokumentima ili knjigama. Motivima prilazim s ljubavlju, neopterećen bilo čijim zahtevima. Nemam onaj grč (ili, možda je bolje reći, kompleks ugrožene vrednosti) koji srećem kod mnogih mojih poznanika - fotografa, što se iz petnih žila trude da budu neko i nešto u svetu umetnosti, makar da to ni izdaleka nisu. Ustvari, ponekad mislim da ono što radim (uprkos svim društvenim i strukovnim priznanjima) i nije umetnost nego, jednostavno, samo fotografija. Zato me i ne pogađa kad neko u meni prepozna sumanutog hobistu koji slika golubove ili pse skitnice, poput onog popa iz vica što, dokon, krštava jariće ne bi li održao svetootačku kondiciju."
I sada, kakva je tu veza između mene i Gorana Malića (?), ili zašto me naš odnos podseća na čudesnu pripovetku Antona Čehova? I na kraju, šta nas to povezuje sa Čehovom?
Goran Malić i ja smo svoje slučajno poznanstvo, ne sećam se više ni kada ni kako, krunisali vezom koja se sastoji u svakodnevnom dopisivanju posredstvom interneta. Razmenjujemo iskustva vezana za slikarstvo, fotografiju i pisanje. Najviše govorimo o slikarstvu koje nam je
trenutno neka vrsta opsesije. U toj vezi, ja Malića zatrpavam svojim radovima, šaljem mu svakodnevno slike koje sam naslikao na papiru, pa slike na platnu, pa fotografije, pa fotografije pretvorene u slikarske radove, pa kratke filmove koji nastaju od tih likovnih radova, pa onda
nove ideje vezane za slikarstvo i pisanje, kratke priče i sopstvene "misli dana". Tu se ja njemu namećem kao Čehovljev činovnik generalu. Ma koliko držao do sebe i stajao iza tih stalno novih ideja i svršenih i nesvršenih dela, svojim napadnim, dosadnim zatrpavanjem Malićevog
"prijemnog sandučeta", ne mogu da pobegnem od osećaja da to moje skretanje pažnje na sebe, jeste jedan mali bezobrazluk i jedna svojevrsna nepristojnost. Slučajno kijanje me podseća na taj moj bezobrazluk da mu šaljem sadržaj koji mi on, zapravo, ne traži. Čak me je par puta upozorio, na jedan veoma fin i kulturan način, da nikome ne šaljem, pa ni njemu, svoje "originalne" ideje koje još nisam realizovao. Jer, u činu stvaranja, i najdobronamerniji stvaralac može, i ne želeći to, da se posluži tuđom idejom. Onda bi mi to ilustrovao pričama iz života, gde su drugi koristili njegove ideje kao svoje, a potom se pravili blesavi.
Hiljadu puta sam sebi rekao da to više neću raditi, ali prosto imam potrebu da prema tom čoveku, koga izuzetno cenim, pošaljem nešto što sam uradio i što me je obradovalo, kao nekom mentoru koji to ne želi biti, ali koga si sam izbarao u nekom svom "studijskom" radu. To činim zato što smo obojica pristali, iako imamo dosta godina života iza sebe, da se koristimo pogodnostima koje nam pruža savremena brzina komunikacije preko interneta. Pa zar danas te toliko omražene društvene mreže, koje su i meni mrske, ne služe da bi čovek sa drugima podelio neko svoje malo bogatstvo misli?
Ima, međutim, nešto što je sve vreme prisutno na tim mrežama koje danas dozvoljavaju da se oglase i oni koji nisu toliko afirmisani da bi mogli da bilo šta kažu preko bilo kog zvaničnog medija, kao što su novine, televizija i slično. A to je stav koji zauzimaju mnogi, da samo oni mogu sebe prikazivati kao stvaraoce, dok druge tek čeka dug put do toga, te da još svojim delom nisu to zavredili. U tom nekom svetlu i čitam redove Gorana Malića koji je pisao o svom ličnom pogledu na svet stvaranja: "Nemam onaj grč (ili, možda je bolje reći, kompleks ugrožene vrednosti) koji srećem kod mnogih mojih poznanika - fotografa, što se iz petnih žila trude da budu neko i nešto u svetu umetnosti, makar da to ni izdaleka nisu." Ova rečenica me posebno pogađa. Ona je kao mač sa dve oštrice koje me obe seku tamo gde sam najtanji. Jedna me seče tamo gde se osećam kao "poznanik fotograf koji se iz petnih žila trudi da bude neko i nešto u svetu umetnosti, makar da to ni izdaleka nije", a druga me seče tamo gde se ja možda postavljam prema drugima, da se oni osećaju kao "poznanici fotografi koji se iz petnih žila trude da bude neko i nešto u svetu umetnosti, makar da to ni izdaleka nisu".
Malić je veliki pisac koji je izrekao nešto što sam i sam osećao a nisam znao da to na pravi način izrazim. On, zapravo, govori o kompleksima koji nužno prate neafirmisane stvaraoce, koji bi želeli da budu primljeni u jato sličnih. I lični pogled gospodina Malića, kao da je pisan iz ugla činovnika koji se pravda pred generalom, pa kaže: "Zato me i ne pogađa kad neko u meni prepozna sumanutog hobistu koji slika golubove ili pse skitnice..."
Pitam se, nije li upravo o tome pisao i Čehov, čiji je junak, kome je on dodelio ulogu činovnika, umro jer nije imao snage da se izbori sa tom ulogom koja mu je dodeljena? Nije li hteo da poruči čitaocu da uživa u položaju koji ima, da njegova uloga nije strašna, da je ceo život jedna velika igra, i da zbog toga ne treba umreti, a umire se, ako se čovek suviše uživi u ulogu. Sam Čehov je igrao paralelno dve uloge, jednu kao lekar, a drugu kao pisac. Zar Malić nije isto to poručio svima koji se bave fotografijom da se ne obaziru na to šta drugi misle, nego neka igraju svoju ulogu fotografa do kraja sa ljubavlju, sve dok ih to veseli.
Dobra priča ne sme da bude do kraja izvedena, da u njoj bude sve rešeno, sve odmah razumljivo. Ona u sebi mora da nosi duh koji se kroz nju provlači kao krvna plazma pre i posle priče. Duh je taj koji vezuje čitaoca za priču. Pa zato neka ovaj mali ogled o ulogama koje nosimo u sebi kao činovnici, generali, dokoni popovi koji i jariće krste, ovde stane, a mi svi zajedno nastavimo da se sa planetom Zemljom okrećemo oko njene ose i sa njom oko Sunca. Zora uskoro sviće.
(22. maj 2020, © 2020 Dragan Babović).