Ovih dana, tačnije 19. aprila 2017. nas je napustio pesnik Raša Popov. Na današnji dan pre šest godina, nastala su dva njegova portreta, ovaj moj s leđa i onaj spreda koji je istoga časa slikao Ivo Eterović. Taj trenutak ovekovečen je na ovoj fotografiji nastaloj 15. maja 2011. godine u 10.38 časova.
Ne mogu a da ne pomenem da sam tada pomislio kako su obojica znatno stariji od mene i kako im se polako približava kraj života. Kada i koliko će još živeti, bilo je pitanje koje je imalo svoj odgovor koji je, siguran sam tog časa lebdeo tu negde u vazduhu, a koji danas, eto, svi znamo, samo zato što smo ih nadživeli.
Na ovu fotografiju naiđoh pre desetak dana pregledavajući po ko zna koji put arhivu svojih fotografija.
Raša Popov, pesnik, rođen 1933.g. u Mokrinu, nas je napustio 19. aprila ove 2017. godine u svojoj osamdesetičetvrtoj godini, a Ivo Eterović, fotograf, rođen 1935. u Splitu (Hrvatska - Dalmacija), napustio nas je 24. novembra 2011. godine u svojoj 76. godini, tačno šest meseci posle nastanka ove fotografije (15. maja 2011. u 10.38), i šest godina pre Raše Popova.
Dve godine mlađi, i naizgled zdraviji, svežiji u licu, pokretniji, aktivniji, Ivo Eterović otišao je na onaj svet pre svog modela.
Scenu na fotografiji sam ugledao slučajno prolazeći pored Palilulske pijace, na trouglu u kome se seku ulice Majora Ilića, Dobre Mitrovića i Dvadesetisedmog marta. Sedeli su na jednoj klupi pored zgrade nekadašnjeg SDK i nekoliko stambenih zgrada, u hladnom betonskom okruženju. Proleće je bilo u jeku, ali malo oštrije sunce, pa je Ivo nosio belu jaknu, a Raša tamno plavi sako. I jedan i drugi, a pogotovo Raša Popov bio je poznat po svojoj frizuri koju je nosio godinama, pa sam odlučio da ih snimim baš iz ovog ugla siguran da će Rašu svako poznati po njegovoj razbarušenoj kosi.
Ono što je zanimljivo na ovoj slici su duge kose i jednog i drugog umetnika. U njihovim četrdesetim tek je počinjalo vreme Bitlsa i takvih frizura. Ne mogu da se setim kada su i Raša i Ivo podlegli toj modi, ali su joj, očigledno, ostali verni do kraja svog života. Ozbiljni ljudi njihovog godišta u vreme Tita nisu nosili takve frizure, a njihovo predavanje ovoj modi značilo je otvoreno izražavanje veće slobode nego što je ondašnje društvo u sebi nosilo.
Ono o čemu razmišljam dok gledam ovu fotografiju je različit položaj dva prijatelja. Ivo Eterović je u akciji, on je taj koji snima, koji to čini jer mu je potreban portret Popova. Brzo je škljocao i napravio u tih nekoliko minuta stotinu snimaka. Možda je, kao mlađi, mislio da je Raša star i lošeg zdravlja i da ga treba što pre ovekovečiti.
A ja ne mogu a da se ne osvrnem na večno pitanje o sudbini čoveka. Mi, koji smo nadživeli aktere fotografije, znamo da oni tada nisu imali ni približnu predstavu koliko će još živeti. Ivu Eteroviću je tog sunčanog dana, 15. maja 2011.g. nad glavom lebdeo za fotografiju nevidljiv, 24. novembar iste godine, a Raši Popovu daleki 19. april 2017. Možda su ti datumi i zapisani na toj slici, a da još nema tehnologije koja bi to pročitala. A dotle, jedno je sigurno - jedna slika, a dve sudbine.
Tekst: Beograd, 23. april 2017.
Fotografija: Beograd, 15. maj 2011.
© Dragan Babović