HAPŠENJA ZBOG ARHITEKTURE
Jednoga dana su počela hapšenja zbog ružne arhitekture. Prvo su uhapšene same arhitekte, pa onda šefovi građevinskih odseka, pa građevinski inspektori, pa ministar. Onda su uhapsili urbaniste, pa poslanike, pa i zidare, fasadere, keramičare, parketare i molere, koji su sve to i napravili.
Ali, to je bio tek početak. Posebno su odgovarali oni koji su dobili najviše društvene nagrade za arhitekturu, ali i oni koji su odlučivali o tim priznanjima.
Sudije vremena bile su nemilosrdne, jer je zbog spiskanih para, koje su mogle biti bolje iskorišćene, cela zemlja bila izbačena sa turističke mape sveta. Uhapšeni su i novinari i kritičari koji su turobna zdanja proglašavali remek delima, namećući ljudima da se dive nečemu što se protivilo njihovom zdravom razumu.
Neko se setio i profesora koji su podučavali te arhitekte. Pa ko je odgovorniji od njih? Oni su uzdizali ružnoću iznad lepote, sve što je lepo proglašavali za dosadno, sladunjavo i prevazidjeno, kao da su bili krojači u priči o carevom novom odelu. Ali, ljudi novog vremena koji su sve redom hapsili, bili su dovoljno hrabri da kažu caru da je go golcat.
Svi uhapšeni su se pravdali tuđom krivicom. Optuživali su jedni druge. Radnici su krivili inženjere, tehničari arhitekte, projektanti urbaniste, a planeri profesore. Predavači su krivili tokove savremene arhitekture u svetu, izgovarajući se pogrešnim prihvatanjem novotarija i eksperimenata umesto proverenih vrednosti.
Niko nije znao da kaže od koga je sve počelo. Kada je sve bilo izgrađeno kao ruglo i postalo javna ružnoća, tako nešto više ništa nije moglo ulepšati niti popraviti. Dolijali su i oni koji su isekli drveće koje je donekle od pogleda skrivalo tu ružnoću.
Neko kuče zalaja u daljini i fotograf se trgnu iz dubokog sna. Bio je potpuno mokar od znoja. Laka letnja pidžama lepila mu se uz telo. Pogleda na sat. Bilo je 5.30. Ovaj ružan san mu nije dao odgovor na pitanje kako da obavi zadatak koji mu je dao urednik turističkog časopisa, da danas snimi lepu razglednicu svog rodnog grada u kome je sva arhitektura bila ružna?
Tog časa neko snažno zakuca na vrata njegove hotelske sobe. Dok se dizao iz kreveta, policija u uniformama je već provalila i stavljala mu lisice na ruke. Inspektor u civilnom odelu mu strogim glasom kratko naredi:
– Predaćete nam sve svoje snimke arhitekture koju ste snimili u ovom gradu. Ne želimo da imamo nikakvo sećanje na ružnu prošlost.
– Imate li sudski nalog, jedino je čega se fotograf mogao setiti tog trenutka.
– Imamo, reče inspektor.
– Kog suda, upita fotograf.
– Suda vremena.
© Dragan Babović
