Bubašvaba Kok Rouč, bila je poslednji doživotni počasni predsednik Akademije nauka reda bubašvaba, osnovane pre pedeset miliona godina. Bila je potomak stare naučničke porodice, čiji je daleki predak bio zaslužan za pronalazak vakcine koja je omogućavala njenoj vrsti da bude imuna na snažne nuklearne udare. Rodila se na području Beograda pre četiri godine, a njena porodica je na istoj geografskoj širini i visini, kada su tu još bile šume, živela više hiljada godina. Obitavala je u jednoj tamnoj pukotini u zidu stana u potkrovlju četvorospratne zgrade. Dobro se seća kada je stara gospođa, koja joj nije bila nimalo naklonjena i simpatična, prodala stan jednom mladiću, fotografu, koji joj je, ni sama ne zna zašto, odmah prirasao za srce. Valjda zato što je nikada za tih godinu dana, koliko je tu stanovao, nije primetio. Novi vlasnik je voleo da u gluvo doba noći ustane, upali svetlo u kuhinji, otvori frižider i nešto stavi u usta. Neki put bi fotaparatom slikao te svoje krempite. Kok bi, zatečena na sred prostorije, bila prestravljena, ali mladiću, izgleda, ona nikada nije smetala.
Kok Rouč je kao iskusan naučnik maštala da uspostavi vezu sa čovekom. Da mu se obrati, da mu prenese naučna dostignuća do kojih su došle bubašvabe u svom razvoju, da razmene mišljenja, iskustva i stavove. Možda bi planeta Zemlja od toga mogla imati koristi za obe vrste. Ljudi su nastali pre triipomiliona a bubavšvabe pre više od 300 miliona godina. Nastanak ljudi je uredno zabeležen u sećanju bubašvaba i od tada čitavi timovi pažljivo prate razvoj čoveka i sva njegova dostignuća. Niko u istoriji Zemlje nije tako brzo napredovao i načinio takve zahvate u samoj prirodi kao čovek. Neki njegovi poduhvati bili su dobri, ali od mnogih je pretila opasnost uništenja cele planete, kao što su nuklearne bombe, protiv kojih su bubašvabe, srećom, odmah razvile uspešnu vakcinu. Možda čovek nije dobro video ili je video pogrešno kroz svoja dva sočiva. Ko zna kojim bi putem tekla istorija čovečanstva da je čovek, kao bubašvaba na oba oka imao po dvadesethiljada sočiva. Možda bi mu svet koji ga okružuje bio jasniji?
Čovek je, za razliku od ostalih predstavnika života na planeti, bio osiono, uobraženo stvorenje, koje je sebe smatralo višim bićem. On je, za razliku od svih drugih, uspeo da pobedi silu zemljine teže i da se otisne van granica planete u potrazi za drugim inteligentnim bićima, držeći pogrešno da vrste koje postoje na Zemlji nisu inteligentne. Zbog svoje uobraženosti celo čovečanstvo je bilo u zabludi da inteligentan život postoji samo van granica Zemlje. Čovek je potcenjivao druga bića na Zemlji, odbacujući svaku mogućnost da u njima ima i trunke uma. Samo čovek nije primećivao da sve živo na ovoj planeti od virusa i bakterija do najsloženijih organizama ima i inteligenciju. Kao da je bio tako konstruisan da to i ne može shvatiti. Njegov uspon i napredak, je možda, čak, bio posledica upravo te zablude. Čovek je maštao o komunikaciji sa drugim inteligentnim stvorenjima, a nije uspeo da razgovara ni sa jednim bićem na samoj planeti Zemlji, pa ni sa kućnim ljubimcima koji su mu bili najbliži i najdraži.
Ipak, Kok Rouč je bila zadivljena onim što je čovek postigao. Oduvek je želelela da se približi ljudima i da im kaže koliko im se divi. Ali, budući da je znala da bubašvabe, kao vrsta, na ljude deluju zastrašujuće, ružno i odvratno, ona je u sebi, kao i svaka bubašvaba, izgradila instinkt bežanja čim se upali svetlo. Ceo svet bubašvaba vešto se krio od ljudi i tako preživeo toliko dugo, jer je znao da će čovečanstvo jednoga dana nestati isto tako kao što se i pojavilo.
Ipak se uvek mislilo da će jednoga dana doći trenutak kada će se roditi čovek koji je tako plemenit da će izdržati bar nekolio minuta a da ne ubije bubašvabu čim je ugleda na zidu ili podu svog stana. Kok Rouč bila je uverena da je, napokon, takav čovek rođen i da je to onaj mladi fotograf koji se doselio u njen stan. Svi ogledi su pokazali i dokazali da on ne obraća pažnju na bubašvabe i da mu one ne smetaju. Zato je rešila da mu se obrati. Zamislila je da mu u znak dobre volje da na poklon – tajnu vakcine koja štiti od radijacije.
Prvom narednom prilikom kada je mladić ustao u toku noći i seo za sto u kuhinji da se osladi krempitom iz frižidera, Kok Rouč koji je stajao na samo dva metra od nje na podu, krenu ka njemu. Mladiću, koji je zaboravio da ponese naočare iz spavaće sobe, se učini da se nešto crno kreće po belim pločicama. On pogleda u pravcu crne mrlje, za koju nije mogao razaznati šta je, i učini mu se da bi to mogla biti jedino bubašvaba, to odvratno biće koga se najviše bojao na svetu. On se saže da vidi malo bolje, a Kok Rouč se obradova, jer joj se učinilo kao da je mladić razumeo njene najglasnije povike da mu, u trenutku ovog istorijskog susreta u ime mira i prijateljstva između dve vrste, donosi na poklon vakcinu protiv radioaktivnosti. Kad se mladić dovoljno približio i uverio da je to bubašvaba, on poskoči od straha a onda snažnim zamahom noge u deliću sekunde zgnječi crno čudovište. Od poslednjeg doživotnog počasnog predsednika Akademije nauka reda bubašvaba ostala je samo žuta mrlja prošarana delovima nekadašnjih crnih krila koja su se presijavala na svetlosti sijalice.
Čoveku se ta lepljiva mrlja sa crnim ostrvcima učini zanimljivom apstrakcijom, te on stavi naočare, uze svoj digitalni fotoaparat i napravi snimak koji će podeliti sa prijateljima preko interneta na društvenim mrežama. Pritom će ih zagolicati pitanjem – Šta je ovo?
© Dragan Babović