DAN © 2015 Dragan Babović
Devojka je na jedan konkurs za posao poslala sledeću priču:
"Neću da se takmičim! Neću da se takmičim! Neću da se takmičim!"
Devojčica je frenetično vikala na sred ulice. Prolaznici su se okretali da vide ko to urla. Ali jedan stariji gospodin priđe devojčici, uze je za ruku i smireno upita:
"Da li zaista ne želiš da se takmičiš?"
Devojčica prestade da vrišti, pogleda gospodina u njegove plave oči i reče bojažljivo:
"Da."
"U redu", reče gospodin, "ali u čemu ne želiš da se takmičiš?"
"U svemu", reče klinka.
"Nema problema", blago se osmehnu gospodin. "Danas je tvoj srećan dan, od danas se nećeš takmičiti ni u čemu". Reče to, i još nešto, i nestade. Te druge reči devojčica je prečula, jer joj je se u tom trenutku nisu učinile toliko važnim.
Ona potom ostade sama na ulici. Okrenu se oko sebe ali ne vide više nikog. Zaista je bila sama. Potpuno smirena, polako krenu svojoj kući, mami i tati.
Vreme je brzo teklo, a devojčica je postala žena. Jednoga dana je stajala na istom onom mestu gde joj je čovek plavih očiju dao obećanje. I zaista, nikada se nije takmičila, a postigla je sve što se u životu može postići. Bila je srećna. Nije iza sebe ostavila nijedan prljav trag. Nikoga nikada nije ni u čemu pobedila. Niko nije mogao ništa da joj zameri. Njen život nije bio uzrok ničije nesreće.
Zbog svega toga nije sebi tapšala, ali je bila svesna da je njen izbor da se ne takmiči imao samo jedan koren - a to je bila dobrota. Pristati da budeš takmičar podrazumeva da u tebi zlo ne miruje. Pobeda jednog čoveka nad drugim je pobeda zla nad dobrim. Takmičenje se ne zasniva na ljubavi, već na mržnji. Ne može se pobediti neko ko se voli, i do koga ti je stalo. Jer, onda ne bi bio pobednik. Pobeđeni je uvek žrtva, a onaj ko ga je pobedio njegov krvnik. Žrtva je svako ko neopravdano ispašta. Neko će reći, pa šta, nije onaj što gubi žrtva, jer je pristao da se takmiči, te on ispašta opravdano i sada mora da trpi poraz. A mogao je i on da pobedi pa da njegov protivnik bude žrtva.
I dok su joj se ove misli rojile u glavi, žena zaključi da je dobro što se nikada nije takmičila. Jer, dobro je toliko jako, da ne mora da izlazi na megdan sa zlom. Naravno, dobro u čoveku mora da to saopšti onome u kome obitava. Dobri ljudi se između sebe nikada ne takmiče.
Pa šta je to dobro, upita se, a onda joj kao u bajci, u svest stiže naravoučenije - pa to je onaj gospodin s plavim očima koji mi je onoga dana na sred ulice obećao i ispunio obećanje da se ne moram takmičiti. U glavi počeše da joj odjekuju reči koje je on onda izgovorio a koje je prečula:
"Takmičenja su izmislili ljudi zla, kojima je to hrana bez koje ne mogu. Nisu najjači ljudi koji nose titulu prvaka u boksu, ima mnogo jačih od njih, koji se ne takmiče. Običan radnik koji dvanaest sati prenosi cigle s jednog mesta na drugo na gradilištu je mnogo jači i izdržljiviji od svakog boksera. Mis sveta nije najlepša žena na svetu, ima mnogo lepših koje se nikada ne bi prijavile na takvo takmičenje. Svojstvo svakog takmičenja je zlo, a ne dobro. A dobro ne postoji u prirodi, nego samo u ljudima, u dobrim ljudima."
. . .
Kada su članovi konkursne komisije marketinške agencije pročitali ovu priču, učinilo im se da je autorka priče zanimljivija od drugih konkurenata, te je pozvaše na razgovor.
Pred komisijom se pojavi devojka nežnog lica, na kome nije bilo ni trunke šminke. Kosa joj je bila vezana u rep. Bila je skromno ali ukusno obučena. Predsednik komisije, koji je bio iskusan fotograf, zažmuri kako bi u sebi proverio da li je devojka fotogenična, a to će znati ako mu njeno lice i dalje ostane u pamćenju. A kada je to utvrdio, bio je siguran da bi mogao da ga prepozna između stotinu devojaka modernog izgleda sa napumpanim usnama i grudima.
"Pozvali smo vas jer nam se vaša priča učinila veoma zanimljivom", reče predsednik komisije.
"Zaista smo ostali bez teksta kada smo je čitali", reče direktorka.
"Postavlja se samo jedno pitanje: ako ne želite da se takmičite, zašto ste se javili na naš konkurs za posao? Zar vam se ne čini da je i to jedna vrsta takmičenja u kome sada vi pristajete da učestvujete?", upita umetnički dirkektor Agencije. "Ne čini li vam se da ste, u vašoj priči, i nas okarakterisali kao predstavnike zla?"
"Ne, reče devojka. Ja ne želim da se takmičim, kao što to ne želi ni moja junakinja. Ja samo želim da radim kao pisac za vašu agenciju, naravno ako me primite. A o tome će, sigurna sam, odlučivati dobro a ne zlo".
"Izvinite, reče dirketorka Agencije, a ko je, zapravo, junakinja vaše priče? Da li je samo fikcija ili postoji u stvarnosti? Ko je ta klinka?"
"Ta klinka je moja mama. Moja mama se nikada ne bi prijavila na izbor za mis sveta".
Članovi komisije razmeniše poglede, a predsednik komisije, plavih očiju, se okrenu ka devojci i i reče:
"Primljeni ste."
Na kraju se predsednik komisije oženio našom junakinjom, dobili su četvoro dece i živeli srećno do kraja života.
© Dragan Babović