БАЛЕРИНА, 2020, акрилик на папиру 29.7 x 42 цм, © 2020 Драган Бабовић
Био сам у другом разреду Осме београдске гимназије 1970. године. Задојен пре свега америчким филмовима, домаћим телевизијским серијама и драмама, али и поезијом и прозом домаћих писаца, а посебно Милоша Црњанског, некако сам раније сазрео. Бар сам тако мислио. Хтео сам да порастем што пре, да будем велики, одрастао човек. Тај нагон ме је вукао од раног детињства. Био сам, зато, нека врста стармалог. У таквом стању сам одлучио, не само да пишем драме, него и да се сам издржавам тако што ћу разносити млеко. Наиме, у то време, сваки градски блок од неколико улица је имао свог млекара који је испред врата станова остављао стаклену флашу млека. Наш млекар, задужен за Чубуру био је Васа Краварски, студент ветерине. Он је живео са девојком, својом будућом женом, у мојој Шуматовачкој улици. Једног јутра сам га питао да ли могу да му помогнем и да по неки пут разносим млеко уместо њега, а он се одмах сложио и рекао да могу то да радим преко целог месеца, с тим да се креће у четири ујутру и до седам сати све мора да се разнесе по кућама. Флаше су се носиле у за то посебно направљеним колицима са великим точковима. Ја сам пристао и пошто ми је показао списак претплатника са адресама, ја сам већ сутрадан почео то да радим сам.
Из јесени се брзо ушло у зиму која је онда у Београду била пуна снега, чак до метар висине. Почињао сам од улице Интернационалних бригада, преко Браничевске, Шуматовачке, Чубурске, и свих попречних улица до данашње Макензијеве и зграде изнад ресторана Влтава, где је на, чини ми се, осмом спрату живео Милош Црњански. Пошто је посао био заиста велики, ја сам укључио и свог најбољег друга из детињства Милана Радуловића, који је био годину дана старији од мене. И баш када смо једог јутра заједно носили млеко, нађосмо се испред врата Милоша Црњанског. У то време, за нас који смо ишли у гимназију Црњански је био божанство. Милан и ја се згледасмо, те зазвонисмо на његова врата са тремом ђачића из гимназије. Посао млекара је био да кад год може анкетира станаре, који не користе услуге млекара, да ли желе да им се убудуће доноси млеко. Црњански одшкрину опрезно врата. Угледасмо човека малог раста који је говорио тихо помало дрхтавим гласом. Те 1970. године он је имао 77 година. Упитао нас је шта желимо, а када смо му поставили питање да ли жели да му сваког дана достављамо млеко испред врата, он одговори кратко "не". Онда га упитасмо да ли жели да му у нечему другоме помогнемо, а он рече резигнирано "хвала, али мени нико више не може да помогне, чак ни доктори". Ми му се захвалисмо на љубазности. Био је то кратак сусрет са живим писцем чија смо дела читали и учили у школи и који је за нас био недостижан узор.
Једнога дана сам каснио на први час. Био је то час српског језика код професорке Љубице Марковић, која је изузетно ценила Црњанског. Питала је где сам ја, а неко јој је рекао да касним зато што разносим млеко. Она ми није уписала изостанак, него ме је похвалила. Касније ће јој се допасти један мој писмени задатак, па ће ме молити да га читам испред два разреда који су имали спојене часове.
Тај кратак сусрет са Црњанским остао ми је у памћењу по реченици "Мени нико не може да помогне", која ме је спустила на земљу и показала да је и један мој "бог" исто тако само човек од крви и меса.
Црњански ће од тог сусрета живети још седам година, а у мени ће од свега што је написао, у глави остати стих из песме "Прича" - "кад догодине багрем замирише, ко зна где ћу бити", стих који говори о пролазности живота и важности садашњег тренутка.
Цела песма, коју је написао у Италији 1918. године гласи:
ПРИЧА
Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.
И да је у нама пре уранка
замирисо багрем бео.
Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.
Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.
© Драган Бабовић