Niko mi neće verovati kada mu kažem da sam se oženio zahvaljujući samo jednoj jedinoj rečenici koju sam izgovorio u pekari u kojoj sam bio poslednji kupac.
Bio je tridesetiprvi decembar, poslednji dan u godini. Do ponoći je ostalo još samo četiri sata i pet minuta. Živeo sam na uglu Palmotićeve i Kosovske, prekoputa raskošne palate Narodne skupštine. Radio sam ceo dan i zaboravio na vreme, sve dok se u nekih sedam i 45 predveče nisam osetio toliko gladnim da sam se brzo obukao i sišao par stepenica na ulicu da bih ušao u pekaru koja se nalazila u istoj zgradi, ispod prozora moga stana, ali sa ulazom iz druge ulice. Nisam u nju svraćao sigurno poslednjih sedam dana, a znam da se renovirala jer je promenila vlasnika.
Pekara je, na sreću bila otvorena, ali prazna, jer je do kraja radnog vremena ostalo još samo pet minuta. Ko još normalan ide u pekaru u pet do osam uveče u novogodišnjoj noći? Vitrine su već bile ispražnjene. Kada sam ušao nije bilo nikog čak ni prodavačice...
Osvrnuh se po radnji i glasno upitah:
"Ima li živih ljudi ovde?"
"Odmah gospodine", iz kuhinje se javio ženski glas za koji bih rekao da je bio alt boje.
Posle par sekundi pokretna vrata, nalik onim iz kaubojskih filmova, se otvoriše i na njima se pojavi žena od nekih pedesetipet godina obučena svečano za doček Nove godine. Bila je ukusno našminkana sa ljupkim izrazom na licu.
"Izvinite, molim vas, izvinite što dolazim ovako kasno. Umirem od gladi, radio sam naporno ceo dan i zaboravio na hranu a setio se tek sada, pa rekoh da možda imate još nešto za mene."
"Izvolite" reče prodavačica ljubazno kao da se radnja ne zatvara. "Šta biste želeli? Ukoliko imam u kuhinji ja ću vam doneti. Svi moramo da ispratimo staru godinu zadovoljni. Samo recite."
Slušao sam je, iznenađen njenom ljubaznošću, iako je, siguran sam, ceo dan služila kupce.
"Vrlo ste ljubazni. Obožavam lenju pitu, ako imate jedan komad ili možda dva to bi bilo sve."
"Svakako", reče pekarka i uđe u kuhinju. Čuo sam kako otvara vrata frižidera i vadi neki sud, potom šuštanje papirne kese i ona se pojavi pružajući mi upakovanu pitu sa jednom belom salvetom.
"Izvolite."
Već sam držao otvoren novčanik u rukama i pružao joj dvesta dinara.
"A ne, ne nikako, reče pekarka. Kuća časti." Rekla je to sa širokim osmehom koji je otkrivao njene zdrave bele zube poređane u besprekorno pravilan niz.
"Ne razumem. Molim vas, insistiram", gurao sam novčanicu u njene šake. Ali ona je bila uporna i odbijala da primi novac.
"Molim vas, ne dolazi u obzir. Ja sam nova gazdarica ove pekare i mogu sebi priuštiti zadovoljstvo da častim gospodina koji će, nadam se, biti moja redovna mušterija i u novoj godini".
"Naravno. Obavezno. Ja inače ovde kupujem, jer stanujem u ovoj zgradi, u stanu tačno iznad pekare".
"U tom slučaju, moje je zadovoljstvo još veće", reče gazdarica.
"U tom slučaju, ja sam Jovan", rekoh i pružih joj ruku.
Ona ispruži ruku i naše se šake nađoše jedna u drugoj.
Ono što sam tog časa osetio, bilo je nešto što će zauvek ući u moj život, a da tada toga nisam mogao biti svestan.
"A ja sam Gordana", reče gazdarica i blago se nakloni kao što to rade balerine. Bilo je u tom njenom pokretu toliko ženstvenosti.
"Pa Gordana, sada kad smo se upoznali, ne znam šta da kažem, osim da vam se zahvalim. I nemam druge reči do da vam kažem iz srca Tenk juri veliku mačku"...
Kad sam to rekao, ona kao da se žrecnu, lice se ozari, oči širom otvoriše, a ja pomislih da sam rekao možda nešto nepristojno.
"Recite molim vas to još jednom", reče...
"Mislite - Tenk juri veliku mačku"...rekoh i čekah njenu reakciju.
Ona me je gledala zadivljeno kao da je čula neku šifru, kao da su moje reči imale snagu inicijacije koja je u njoj izazvala potpuno otvaranje...
"Tenk juri veliku mačku...i još je nije stigao od osnovne škole"....ponovih otrcanu frazu koju sam koristio od detinjstva u kome je moja duša obitavala kao da je vreme stalo, iako sam već zašao u šezdesetisedmu.
"Ti si čovek mog života" reče tako sigurnim glasom i ne čekajući da joj odgovorim.
Dok se još nisam snašao, gledajući me pravo u oči bez treptanja, još sigurnijim glasom me upita:
"Jesi li oženjen?"
"Nisam", rekoh nesigurno... "Bio sam... davno sam se razveo...."
"Imaš li dece?"
"Ne", rekoh.
"Jesi li slobodan?"
"Da" rekoh, "potpuno".
"Jesi li spreman na novi život sa novom osobom koja otvara sva svoja vrata na rečenicu "Tenk juri veliku mačku"?
Nisam znao šta da kažem. Bio sam zatečen ovim direktnim pitanjima koja su preskakala sve protokole. Kada je otvorila ona kaubojska vrata i rekla "Izvolite", toliko mi se dopala da sam pomislio kako bih voleo da imam takvu ženu, običnu ženu od krvi i mesa. Od želje do ostvarenja nije prošlo više od dva minuta. Neko čudo se dešava. Svi moji odbrambeni mehanizmi, sve sumnje, pitanja i moguća zanovetanja, odjednom su nestala i postala besmislena. Bio sam pobeđen njenim strelama koje su pogađale pravo u metu - moje slabo srce koje je kucalo još samo za nadu da će se ovakav trenutak jednom desiti i da će se neko useliti u njega.
"Ne znam šta da kažem. Jedino mogu da te pozovem na kafu, odmah tu iznad pekare. Živim sam".
"Naravno, pristajem, jer to sam i ja htela da predložim" reče Gordana.
Sačekao sam je na ulici da zatvori radnju. Pogledah u nebo a ka meni poleteše prve pahulje snega.
Ona potom izađe i zaključa vrata. Onda se okrenu prema meni kao da se poznajemo godinama, uhvati me ispod ruke i pokaza glavom na suprotnu stranu ulice.
"Dođi ovde, molim te...".
Dok smo prelazili ulicu ka Narodnoj skupštini, poče da pada sneg. Krupne pahuljice nošene laganim vetrom počeše da igraju svoj prvi zimski ples. Kad smo stigli na suprotnu stranu, ona me blago povuče tako da smo se oboje okrneuli prema mojoj zgradi i njenoj pekari. Izlog je bio osvetljen i ukrašen novogodišnjim ukrasima.
Gledajući oduševljeno ka svom lokalu glavom mi je davala znak da i ja pogledam na tu stranu. Nisam shvatao šta želi da vidim. Nemoćno slegnuh ramenima i upitno pokazah glavom ka izlogu.
"Pa nije valjda da ne vidiš isto što i ja", reče, "Pogledaj malo bolje"...
Ja spustih pogled sa dva prozora svog stana ka radnji, a tamo je stajao veliki svetleći naziv pekare:
"Tenk juri veliku mačku".