Kelner mu je doneo šoljicu vruće kafe. Počela je zima. Stolovi u uglovima kafea su se popunjavali jutarnjim gostima. Do susreta sa obožavateljkom, koja ga je zamolila da se sretnu kako bi joj on, kao poznati pisac, dao savete o pisanju, ostalo je još petnaestak minuta, taman toliko da pročita "recept" koji joj je napisao u obliku priče.
"Jedno je kada pišeš priču koja ti se rodila u glavi i jedva čekaš da je zapišeš, a drugo je kada to činiš na silu, po nekom zadatku, kao nekada u školi. Ova moja priča sa savetima, koju sam ti pripremio da poneseš sa sobom, je, zapravo, primer priče napisane na silu, po tvom zadatku.
Moj recept je - pisati svaki dan i kada ti se piše i kada ti se ne piše. Jedan dan ćeš pisati puna nadahnuća, drugi dan na silu. Zadaj sebi zadatak da od danas narednih godinu dana svaki dan napišeš po jednu priču, ako ne nju, onda ideju koja ti je pala na pamet, možda neki stih, pesmu, izreku. Zapiši događaj koji se desio tebi ili nekom drugom, tvoju reakciju na vesti iz novina ili na izložbu sa koje si se upravo vratila. Važno je da iskoristiš tu energiju i preneseš je na papir. Za godinu dana ćeš nakupiti mnogo priča, od kojih će neke biti gotove, a druge poslužiti kao dragocen materijal za dalje pisanje. Od svega što si napisala jedna četvrtina će biti sigurno loša, druga prosečna, treća dobra, a čevrta odlična. Zamisli da to radiš godinama.
Mnogi pisci čekaju nadahnuće. Dok se ono ne pojavi ne rade ništa. Gube vreme. Podsećaju na one kojima san ne dolazi na oči pa broje ovčice. Što više broje, sve su budniji.
Ali, i kod pisanja se mogu "brojati ovce". Neka to budu reči, rečenice, slova. I kada nemaš šta da pišeš, piši o tome kako ne možeš ništa da napišeš jer ti ništa ne pada na pamet. I kada jednom počneš da ređaš reči po belini, kao što slikar na prazno platno nabacuje prve boje, radnik zameša beton, a domaćica razbije nekoliko jaja i počne da ih muti, tako ćeš i ti kada nabacaš prve reči na papir doći sebi. Sigurno, provereno. Sto odsto.
I dok pišeš prve redove, već se javljaju ideje, bude se sećanja i misli i odjednom u sebi i oko sebe pronalaziš pregršt tema. Na kraju shvatiš da problem pisca nije nedostatak inspiracije, već problem izbora teme.
Na tebi je da doneseš odluku, da napraviš izbor, da iz sena punog slamki izvučeš jednu i da se nje držiš dok se prepuštaš toku reke misli na putu do spasonosnog cilja.
U životu je najteže donositi odluke, ma kakve one bile.
Tvoje priče mogu imati samo par rečenica, ne moraju se širiti samo da bi se pisalo.
Pretvaranje misli, zamisli, u materijalni zapis koji je namenjen čitanju, je veoma zamršen. Jedno isto se može reći na više načina, ali je jedan od njih uvek najbolji. A koji je to, ni sam pisac ne zna. On piše onako kako mu je u tom trenutku dato, pa će se kasnije vratiti da možda isto to iskaže drugim rečima. Ima pisaca koji su skučeni i nemaju drugi izbor osim tog jednog jedinog načina na koji pišu. A ima onih koji imaju toliko izbora da se ne mogu sa njim izboriti.
Pisac se sve vreme bori sa svojim slabostima i kompleksima. Koliko sam puta poželeo da odnesem priču priznatom književniku sa molbom da mi prepravi priču kako bi bila napisana na pravi način. Koliko puta sam poželeo da odnesem sliku koju sam naslikao priznatom slikaru sa molbom da mi je prepravi da ona bude naslikana na pravi način. A onda bih se trgnuo i pitao, pa koji je to pravi način? Nema pravog načina. Oni koji savetuju kako se piše preko interneta nisu pisci. Pravi pisac ne piše recepte za pisanje. Dakle, pisac, koji oseća da ima talenat, treba da piše onako kako on piše i nikako drukčije. Kako znaš da imaš talenat? Pa tako što te on vuče da pišeš. Svi imaju talenta, ali je on kod mnogih uspavan. I čitalac je talentovan, jer voli da čita. Tako je svaka tvoja priča pola ti a pola čitalac. Ako čitalac i sam nema dara onda mu nijedna tvoja priča neće valjati. A taj dar nije vezan za pisanje ni za čitanje, već za sklonost i ljubav prema svetu ideja, kome pripadaju ne samo priče, već i slike, muzika, arhitektura, filozofija, nauka, da ne nabrajam sve što čovek stvara.
Napisao sam dosta priča koje smatram u potpunosti dovršenim ali koje mogu, ako bih rešio, da ispravim, malo promenim, dopišem, da kažem i drukčije. Same reči su čudo i pisac se njima može igrati kao slikar bojama. Tako se priče mogu naknadno dopričati ili prepričati.
Eto, dok pišem ovaj recept za pisanje, "brojeći još uvek neke ovčice", beli papir se puni crnim slovima i neka priča, kakva takva, ipak teče. Nije bogzna kakva, ali je priča. Ako ništa drugo, to je jedna priča više, napisana na silu. A kada je budem jednom ponovo čitao možda ću je malo do kazati ili malo još do pričati. Eto i koristi od ove današnje pisanije - nove ideje - zbirka priča iz serije "priče na silu" i serije "prepričane priče", a što ne i serije "dopričane priče"?"
Baš kada je u sebi pročitao i sam kraj uputstva za pisanje, svetlost koja je ulazila kroz izlog kafane mu zakloni figura devojke koju je čekao. On podiže pogled i ispred sebe ugleda...
Ali to je već neka druga priča.
