Mlada slikarka bila je nestrpljiva. Jedva je čekala da dovrši kolekciju slika koju će izložiti u poznatoj galeriji u centru grada. Počela je da radi na njoj prošle godine. Rad je tekao nekako sporo, a godina nikako da prođe. Izložba je bila zakazana za oktobar, a proleće i leto su se baš odužili. Negde u septembru, ona je zapela oko jedne slike, koju nikako nije mogla da dovrši. Kako se rok izložbe primicao, sada joj se činilo da vreme brže teče. Što je više imala teškoća u slikanju poslednje slike, to joj je sve više nedostajalo vremena. Kako je do izložbe ostalo još samo par dana, a radove je trebalo već i uramiti, ona odluči da stavi tačku na poslednju sliku. Nije bila zadovoljna što je nije uradila do kraja. Ali, pomisli, "slika je dobra i ovako, a niko osim mene neće znati da nije dovršena".
Došao je konačno na red i taj dan. Izložba je bila otvorena. Osim rođaka i prijatelja bili su tu i njoj nepoznati posetioci, a takođe i novinari iz raznih medija. Izložba je bila zabeležena kamerama i fotoaparatima. Galerija nije bila velika. Imala je visoke bele zidove a na njima dvanaest njenih slika velikog formata. Cele večeri je bila u centru pažnje. Par novinara je pitalo da pred tv kamerama kaže nešto o svojim slikama, a ona je rekla kako one govore same za sebe i da nisu potrebna neka posebna objašnjenja, osim da su nastale spontano kao izraz poslednje faze jednog dela njenog života, nakon koga će započeti rad na novoj kolekciji.
Krišom oka je posmatrala da li posetioci gledaju njene slike, koliko se zadržavaju oko njih i koja od njih im najviše privlači pažnju. Posle sat vremena publika se proredila. Ostajali su, kako joj se tada činilo, samo pravi ljubitelji umetnosti. U oko joj je zapao jedan mladić koji je sa svojim velikim crnim fotoaparatom išao od slike do slike i fotografisao.
Kada su se svi razišli, pogledala je ka stolu na kome su stajali katalozi. Ostao je još samo jedan primerak, što znači da se ljudima izložba dopala. Ispred galerije su je čekali njeni najbliži koje je pozvala na piće posle izložbe. Jedva je čekala da i to prođe.
Kada se napokon vratila svojoj kući, srce joj je bilo puno. Nakon vrelog tuša koji je sa nje sprao sve tenzije dana, jedva je čekala da se dočepa kreveta i da uroni u san. Legla je i pokrila se. Napokon je spustila glavu na mekan jastuk. Nije imala snage da u glavi premotava film svega što joj se dešavalo toga dana. Ne zna ni kako ni odakle joj se javio prijatan glas starijeg kolege doktora Baha koji joj reče da nigde ne žuri, da čovek brzo juri ka kraju života gonjen urođenim nagonom ka bržem prolaženju vremena, koga izražava izrazom "jedva čekam".
Znala je sada da je to tačno, ali nije mogla da se odupre sili koja joj je polako zatvarala oči da bi je bez mogućnosti bilo kakvog otpora uvela u dubok san.
© Dragan Babović